Данас сам имао вече саткано од јастука са најлепшим перјем.
Деца су ми носила кичму својим стајањем
Качећи се као штипаљке за моје дисање.
Уништиле су све турболенције једним намигивањем.
Осакатиле су све лажне карте у демонском шпилу ако бих помислио да се од добре воље сакријем.
Ништа посебно нису урадиле.
Није било ватромета који поји смисао на изворима Јеванђења
(барем не директним упирањем прста о чело),
Само су се смејале и уносиле ме у свет игре
Када год бих се за трен стропоштао у колебљиву немилост свакодневнице.
Нису ми дале да предахнем.
Нису ми дале да будем човек који је поверовао својим седама на глави.
Пребиле су сваку могућност да будем тумач политичке воље или делагат Божије равнодневнице.
Све су однеле једним од мене самог отимањем.
Када бих хтео да удахнем само мало ваздуха који подсећа на непреображеног човека –
Опет би ме потопиле.
Остала је у мени само чигра
Да и када их успавам
Ништа друго осим њихове љубави не покрећем…

Advertisements