Можда се једном уморим од скенирања…
Стално се по један исти циклус окрећем
Или, умишљам да знам више него човек од просека
Којем бих неке тајне да на уво шапнем.
Мало су дотужиле неке приче.
Превише предвидљивости осакати могућност да се опијеш новом жилом.
Немогуће је да увек мени нешто недостаје.
Немогуће да нема новог под небом.
Немогуће да су сви сокови живота тек тако неучтиво исцеђени?
Ниједно вино се није лако направило!
Ако то знам, у чему онда нестајем?
Сулудо је ићи од рукава до рукава
Да поделим са неким изобличавања.
Ваљда постоји још нешто друго,
Или је све логика заблуде у којем само завере траже аплаузе за аналитичаре?
Може се човек спаковати у срце за разлику
Од скучености кофера
Чијим ивицама је стало више да ограничи
Неголи да ослободи другог –
Све под паролом да другом припреми путовање а да прећути протераност.
Човек стално машта о бекству из затвора
Он је уморан од безлица света,
А опет где год забаци удицу постојања –
Затиче са истим апетитом одваљено Небо.
Није све баш тако наивно
Али неки идиотизми ипак одликовано убирају наде.
Није добро за човека да живи за пролазне екстазе
Ако је већ сам себи дарован као исијавање
На чијем брушењу не сме заспати ниједном
Када сам себи не припада одавно и заувек…

Advertisements