Још миришу пролећа на дан када си се родила својим присуством.
Увек си имала највише речи од свих најмање радозналих празнина поред себе.
Твоје очи су преливале љубављу и патњом
Тим прастарим напоном свих великих људи.
Одмах сам те заволео.
Била си увек најгладнија живота
Осетљива само ако ти неко не дозволи изражавање
А често се показивало да је најближима измицало разумевање тебе
И свега што си држала за најпрече питање.
Никада нисам био сигуран како ме видиш
И да ли осим колута постоји нешто веће.
Губим се. Старим. Ти као и свако женско
Мрзиш када немаш пажње.
Како би поднела тек моју сенилност?
Нервозе, свађање?
Али, међу нама су понори.
Деле нас васељене.
Разумемо се али не припадамо истим световима.
Могао бих вековима пратити твоје узрастање
И живети безбрижно за налет твојих пора.
Могао бих те волети најмањим атомом коже
Демонски, чисто, како те никад нико волео није.
Могао бих ти показати невероватне светове
И на сваком задржао сва откровења и галаксије.
Али пре или касније…
Када се будем почео распадати пред тобом
(а петину зуба сам већ изгубио, четвртину косе исто тако)
Разочараћу твоју радост брзим умирањем
А да си ти тек почела живети…
Стога, мада вољен твојом душом
Пиј из моје колико сад можеш примити.
Мени је дар што те не могу имати
И што се додир од додира далеко пружа
Па се задовољавам макар сећањем.
Све преко тога је илузија
Све преко тога да ти дам – нестајање…

Advertisements