Моје време није текло баш очекивано.
Периферија се улила у моје постојање
Од пресечених ногу
Оптужен као отпад који није достојан
ни за рециклажу.
Али веруј, сада не жалим ни због чега.
Као дете сам имао чудан сан:
За столом су били отац, мајка и брат
Сви су јели и беседили са осмехом
Једино мене нико није био свестан,
Потом сам плакао што ме не чују и не виде
Јер сам пред њима био жив
Али, не вреди, лепота је опстала само док је моје обраћање било нечујно.
Отац ми је говорио:
Да је мој брат био пожељан а да сам се ја непозван догодио,
Да је мој брат узоран ђак а да од мене ништа неће бити.
Једном сам крварио јер ми није ишла математика
Други пут када нисам разумео историју,
Једном сам шутиран као пас
За злочин паликуће који нисам ја учинио,
Једном да бдим до пола ноћи стојећи
Док је отац на столици држао стражу спавањем.
Отац је толико волео мајку да је навијао
За њене лекове како би је контролисао.
Памтим највише комунистичка заседања породице
У којем се пресуђује свачијем моралу и цени кромпира за кување сваким даном.
Мајка ме је бранила али никада се није изборила за свој глас
До гроба је крила своје науме
Као што је крила све од мужа још док је пленила младалачким инстиктом.
Живот је пролазио одмалена
Брат је добио бициклу – ја ни педалу
Брат је добио своју собу – ја ни кауч
После сам бројати престао.
Селио се и плаћао курве касније
Али сам му помогао да се врати
Док није положио кључ на све што поседује.
После је имао покриће да сам ја све добио
А да он гладује
Док у стварности је знао да није било тако.
Кроз сваку школу где сам прошао стопама старијег брата, сваки професор је поновио:
„Он је био бољи! Ти ниси зрео за успињање!“.
Када ме је брат упознао са његовим пријатељима – сваком сам верно служио,
Када сам га ја упознао са мојим – са сваким ме је потајно оговарао.
Када то није било довољно – окретао би фамилију против мене својим истицањем.
Када он стигне у село, сви би звали на телефон и долазили у госте,
Када бих ја дошао, за село се ништа ново није догађало осим питања: „Зашто ти брат није допутовао?“
Јесте, био је успешан, али свој живот није имао
То би могло објаснити зашто се у свачији увек бестидно гурао
Јер није могао без жеља да поседује туђе
А када су га сви пријатељи оставили на цедилу осим мене,
Уместо да и то запоштује напао би ме оптужбом:
„Ти си агресиван а за мене не бринеш довољно!“.
Заузврат сам га бодрио да се ожени
Да се оплемени, али и разлогом
Како са мојом женом не би флертовао.
Отац ми је говорио:
„Вас двојица сте ми вредни али не и ваша деца и жене!“.
Мајка је понављала:
„Твој брат пуно страда а твоје страдање није исто.
Његових осам сати рада су теже од твојих осам сати смене.
Његово двоје деце су теже за подизање од твоје двоје деце.
Његова виша школа је тежа од твог факулета.
Његовом аутомобилу је теже од твог пешачења.
Његов дом је тежи од твоје кирије.“
Брата сам изгубио онога дана када је продао своје првенство за зделу проституције
Да он мора увек бити први вољен
Када год нечија жртва његову престигне.
Али, он не зна да сам његове срамоте које још трају просјачењем и лажима – одавно опростио
Јер сам млађи брат на чију позицију се навикло да се са презрењем негодује.
Па ипак, победника нема
Све те приче о ривалству два брата су шупље
Нас је нешто друго раставило у овој причи о блудном сину –
И можда је то цена свих великих пријатељстава као између мужа и жене? –
Што се не зна ко ће бити први брат који ће другом без зависти –
припремити гозбу и теле?…

Advertisements