Завидим људима који имају пријатеље
Који их броје на прсте једне или чак обе руке,
За мене је то толико света реч
Да морам до светогрђа рећи да немам ниједан прст сачуван нигде.
Јер мој пријатељ не може заслужити
Да га тако непромишљено волим
Ако нисам спреман за њега
Или он за мене живот положити
Таквог какав јесте.
Осим Бога нисам до сада таквог пријатеља срео,
Многе сам тако именовао али нисам срео.
Неки су остарили, други отишли у свет, трећи се са мном разочарали, многи ме се постидели,
А неки нису могли без каменица по најбољој другарчини.
Две деценије су разни људи
Које сам сматрао пријатељима долазили у мој дом, јели, пили, беседили
До румених зора када се мудрост са стидом стиче.
Неке сам повредио али сам одробијао своје
Више него заслужено
Мучећи савест да изда признање и онда
Када више ништа није остало да се призна.
За неке сам плакао само да би били
Моји гости на пријатељској свадби.
На крају ниједан није преживео.
Али није страшно.
Решио сам проблем, али ми је требало време
Да окусим, докучим, схватим:
Удаљивши се од сваког у пустињу свог срца
Ниједан ми није умакао,
Јер ја пријатеље и непријатеље немам
Имам само дистанцу са које сваког
Без навијања волим, превијам и видим…

Advertisements