Хтео си да достигнеш највеће висине
И спржиш све неуроне просијањем несатканог злата,
Да будеш велики, да будеш тром
Да достигнеш наклон целе васељене једним мигом.
И на крају дало ти се!
Испуниле су ти се све жеље!
Прошао си уздуж и попреко све крајеве света
Ритнуо даље од планираних ватромета,
Загризао си Небеса у једном даху
На твој прст све што дише покретало је једра.
Ако би хтео мудрост – пливала би
Ако хтео тишину – казала би
Ако ли тајне других – лајала би.
Све је ломило на удар твојих дахова
Све је одјекивало од твојих сагледавања,
За све си имао решење, исцељење и дар!
Па шта се онда десило?
Зашто си тужан?
Чему скепса и очајање?
Зашто не поштујеш себе?
Други те не примећују?
Можда је крива твоја воља што си у свему
Хтео бити савршен?
Или можда човек није рођен да све жеље под облачним сводом има?
А можда си толико савршен да се не уклапаш нигде?
Или су те жеље поквариле
Јер су ти одузеле основно питање:
„Да ли си тако безгрешан уопште међу живима или си умро онога дана када си помислио да си се придружио боговима?“
Када себи будеш дао одговор
Онда ћеш знати шта ти се догодило…