• Пошто религија поставља објективни морал, да ли тај морал можемо применити на Бога? Да ли је Бог егоиста, и ако јесте, да ли је њему дозвољено да буде егоиста (пошто и сам често говори да се све дешава због њега, да би се он прославио нпр.)?

Неки аутори стављају велику дистинкцију између религије и хришћанства. Шта је објективни морал? Колико су данашње моралне вредности објективне? По чијем мерилу? По светоотачком маниру, правде у овоме свету не може бити када је на крсту умро Син Божији. Основни морални стандарди осцилирају, фалширају, врдају. Нема човека који није погазио неки морални компас у себи, али и даље наставља да као компас другима показује стране света. Да ли је потребно уопште примењивати морал на Бога? Морални Бог? Бог је „неморалан“ чим за највеће грешнике (а црна хроника свакога дана то потврђује) жели спасење. Наш Бог је исцепао све законе на крсту да би највећи злотвори нашли помиловање. То је скандал за данашње моралисте. Бог није егоиста, јер не воли само Себе него и Другу Двојицу поред Себе. Бог постоји као Љубав која вечно незаокружено кружи у том Самоизлажењу ка Другој Двојици. Христос је немали број пута у Јеванђељу истакао да није дошао да тражи славе своје него славу Онога Који Га је послао. Алудира на Оца. Прославља Другог Који није Он Сам. Отац после Њега прославља. Нема места за егоцентризам. Христос се умањио до крајњих могућности, јер на крсту умире Бог. Усуђујем се да спекулишем да је Тројични Бог „окрњио“ Своје божанство када је Син умро. И због кога? Због људи. Зар ту има места за егоцентризам? Данас људи не желе да изврше најмање промене на себи да им се неко не би наругао. Овде Христос иде до краја кроз разна страдања и понижења за која да је егоцентрик уопште није било нужно да узима на Себе ако неће.

  • Већина људи „верује“ у Господа (верује у његово постојање као неку вишу силу), али свима нама фали поверења у њега као особу. Шта предузети поводом тога да ојачамо наш лични однос са њим?

Да, има тога да се Бог перципира као нека безлична сила, космичка правда, итд. Оно чувено: „Ма има нешто!…“ Ипак, и ми који се декларишемо као верници падамо стално на једним истим испитима мислећи да смо стекли довољно „духовног стажирања“ (у чему је велика подвала) да можемо да друге третирамо као недорасле студенте. По апостолу, „вера је потврда ствари невидљивих“. Ово треба сагледавати. Дакле, ослања се на оно што се не види, али из тога што се не види има јасну потврду да је присутно као аутентична реалност. Рецимо, ми не можемо да опишемо како се то двоје воле, на који начин један однос путује до другог и како се враћа, али имамо потврду у тој ствари невидљивој да један такав однос сија својим присуством. Неки аутори стављају дистинкцију између особе и личности. Бог је Личност. ТроЛичност. Међу њима не функционише време и простор као међу нама. Зато не кажемо да су сливени, него да свако од Њих Тројице чува своју стварност а да опет не остаје искључен за Оног Поред Себе. Христос на једном месту говори да ће доћи са Оцем у срце човека да једе са човеком. Дакле, не раздваја Оца од Себе чак и када говори о срцу свакога од нас. Зато када говоримо и о уподобљавању, не говоримо само о христологији, пневматологији и свим другим богосецирањима, него полазимо од тајне тријадологије. Уосталом, сва Христова дејствовања су усмерена у смеру Оца. Све што чини – прво од Њега тражи сагласност. Занимљиво је да многима ова позиција измиче. Отуда упадају у христоцентричност, односно, стављају акценат само на Једну Личност Тројице. Наш однос са Њим/Њима се увек испитује. Нема толико стабилне позиције да кажемо да смо данас ојачали наш однос више него јуче, јер је човек по природи подвојено биће, па осим што ствара јаз са собом, ствара јаз са другима и Богом. Непрестано или повремено. Нема другог пута осим да се прича о „Блудном сину“ изнова понавља, да се ми изнова враћамо под окриље Оца, литургијски речено. Нема такве ојачаности која би једном трајно утврдила себе у дому очевом, јер Га изнова одбацујемо тражећи свој део у овоме свету.

  • Речено је: „Љуби ближњега свога као самога себе“ , многи због овога заборављају љубити себе, те се због тога осећају несрећно. Где би била граница у којој бисмо волели себе и друге подједнако?

Човек треба изнова и изнова радити на себи да би имао велику љубав. Не као неко своје приватно власништво које не трпи промене, него као констатни рад на свом изласку ка сваком човеку. На ово „љуби ближњег свог“ многи су се саплели па подразумевају да је реч само о онима који су нам најближи по месту мишљења и друштва. Подвала. Реч је о сваком човеку. Владета Јеротић је у једном свом делу говорио о тој присности (на свој типичан начин) говорећи да постоје разни видови инцестуозности од којих није искључио ни биолошку и националну инцестуозност у смислу да волимо само оне који су нам по нечему привржени и присни. Христова парола иде много дубље јер се односи на свакога човека без разлике. Без ксенофобије. Истина је да ко не воли себе не може ни другог, и да ко воли само себе не може ни другог. Увек ће једна страна испаштати. Максим Исповедник је имао једну занимљиву мисао која је говорила о томе да у другоме треба волети себе. Ако би то било самољубље, онда смо пред парадоксом здравог самољубља. Ипак, треба разликовати самољубље као производ гордости и очајања и самољубље као другољубље и богољубље. Где би била граница у којој бисмо волели себе и друге подједнако? Нема границе. Јер љубав не поставља границе. Границе су за онога ко сужава своју љубав из неког разлога, а аутентична љубав нема разлога да било кога воли а опет га воли. То је оно чувено поглавље о безусловности која се најтеже стиче.

  • Због чега Исус себе константно назива“Сином Човечијим“?

Има више тумачења, и једно од омиљених је позивање на испуњење онога што Адам није успео, па су ту и друга месијанска места у старозаветној линији која вуку корене и до првосвештеника Мелхиседека, али да се не бисмо расплињавали можемо рећи укратко: да би указао да Он није само Син Божији него и Син Човечији. Да је Бог постао човек. Богочовек. И није постао једном привремено, па онда након васкрсења скинуо са себе тело као одећу, него устаје у васкрслој природи остајући заувек у људској природи. Има неких спекулација код других аутора који говоре да се због тога што је Син узео тело изменио и начин Тројичног постојања Бога као Бога, јер до момента оваплоћења, очовечења, Син није имао тело.

  • Како са хришћанског погледа треба да тумачимо будистичко просветљење? Колико сам сазнао под просветљењем се подразумева убиство ега, на неки људи се помоћу медитације или психоделичних супстанци фокусирају само на садашњост, сама свест остаје да постоји док било какви егоцентрични страхови нестају (мишљења других, питања о сврси постају бесмислена, а и безначајна).

Будизам је као религија старија од хришћанства, али опет то не значи да је старија од старозаветне историје која указује на долазак Бога у телу. Па ипак, не може се ићи логиком да оно што је старије да је и меродавније. Рецимо, Владан Перишић све философе до доласка Бога у телу назива теолозима, који без обзира што су стасавали у многобожачком свету, ипак су тражили неки већи смисао и именовања у својим философским системима које су градили. Осећали су да им нешто измиче и да ова стварност није све оно што нас дефинише. Зато су неки интуитивно предосећали и Бога који не долази из цилуса тадашњег многобожачког света. У свакој религији могу да се нађу неке подударности. Заједничко свим религијама би требало као пут учења бити укидање егоцентризма ако већ не могу имати заједничку сагласност по питањима вере.  Будизам као животна философија не обећава баш пуно акције. Владика Атанасије Јевтић нирвану духовито дефинише у смислу: „Где си био – нигде, шта си радио – ништа!“. Наравно, не морамо одмах мислити да је реч о презиру. За будисте је нирвана крајњи ниво постојања. Код њих нема Бога на првом месту. За нас хришћане је акценат на личном односу са Богом. Зато су нам такве и молитве. Будистичке молитве нису усмерене ка Другом. Они их закаче за ветрењаче мислећи да ће оне тако саме да се моле а они иду да раде друге ствари. Код хришћанских монаха посао је био у рукама а молитва у срцу. Неодвојиво. Не бих рекао да користе психоделичне супстанце, више ме то подсећа на Кастанедине романе. Неки и данас погрешно стављају знак једнакости између будистичких медитација и хришћанског исихазма. Јесте, може се говорити о јачању менталне дисциплине која није беспотребна, или вежбању концентрације, контемплације, чак и о подударности на нивоу аскетске ревности, итд., али у поређењу са живим присуством Бога све се то показује донекле релативним. Томови су написани као опомена разним хришћанским аскетама да ниједан подвиг нема никакву вредност ако је љубав према Богу и другом човеку маргинализована пред величином подвига. У том случају смемо да кажемо да је некома вежба постала повод за егоманију. Погледајте само колико данас има разних програма, књига, тренера, итд., који говоре о неговању менталног здравља, али управо због таквог инсистирања да се по сваку цену свет сагледа једино у лепом светлу, човек постаје шизофрен и равнодушан на проблем зла и потребе других у историји.

  • Да ли дете које је убијено током абортуса има право на васкрсење (вечни живот) са обзиром да није имао слободну вољу одређивања да се сам определи?

Слично питање постављају, али у другом контексту, и они који се позивају на то да ли децу треба од малих ногу крштавати, јер ни они немају слободну вољу да се изразе. Упорно заборављамо да је садашњи начин постојања противприродан самим постојањем. Смртан. Непотпун. Недовршен. Недовољан. Наравно, ово не смете помињати прљавим капиталистима и љубитељима вулгарног материјализма огрезлих у комформизам и конзумеризам. Наше аутентично постојање је смештено у футур одакле сада црпимо свој идентитет. У Царство Небеско. Есхатон. Коначну стварност постојања где ћемо се показати другачијим него што смо сада. Колико је деце побијено и мимо абортуса само? Нико од њих није имао питање. Није имао када да постави питање. Није имао никакву шансу. Ми верујемо да ће Бог свима дати шансу да остваре постојање које у другим „нормалним“ околностима ненормалног постојања света нису могли.

  • На који начин је Бог „говорио“ старозаветним пророцима када се разликује од Новог Завета?

Наравно да се разликује. Бог се открива постепено као када ми некога тек упознајемо. За све постоји време. Однос се не може на силу стицати, нити одједном, него се креће линијом постепеног али узајамног откривања, упознавања. У старозаветним примерима, Бог још није постао тело, мада Мојсије и други пророци већ добијају одређене визије о тајни Богочовека. Некима је говорио гласом који се чује али не види, неки су видели разне манифестације његових деловања (вихор, купина која гори, итд.), неки су покушали да Га изразе као присутног иза неког деловања а да опет Он није ни на месту деловања. Неки су посебно развијали теологију „Божанског мрака“. У Новом Завету, Бог је постао човек. Стари Завет се испунио у Личности Исуса Христа. Почиње да говори лицем ка лицу, али ни ту не заостају загонетке у причама, као ни равнодушност за Његово присуство и деловање. На који начин нам данас говори? Углавном, у теолошким круговима, иде се логиком присаједињавања литургијској стварности. Томови су написани у ту одбрану. Па ипак, ризик остаје на снази, јер се на тај начин Бог може спаковати као у неку кутију а долазак у Цркву протумачити као доживљај „Алисе у земљи чуда“. Бог нам говори на разне начине: кроз снове, кроз људе, кроз унутрашње детонације, кроз филм, кроз догађај, кроз страдање неког невољника, итд., а да опет Самог Себе држи на извесној дистанци.

Које је најјаче човеко „оружје“ дато од Бога?

На личном нивоу, колебам се између мишљења и слободе. Ако полазим са аспекта верујућег, онда се колебам између молитве и вере. Наравно, у оба случаја могу да будем апослутно погрешив и апсолутно субјективан по питању одабира наоружања. Свако има неки таленат. И то је оружије. Али, никада се ниједно оружје не треба окретати против другог.

  • Шта ће Бог очекивати од људи који немају дар за веру?

Да ли Бог ишта очекује од човека? Може ли човек ишта дати Богу а да Бог већ не поседује? Не бисмо ли на тај начин имали једног сиромашног Бога којем је потребан човек за било шта јер Њему нешто недостаје? Када бисмо говорили о неком деструктивном Богу, могли бисмо рећи да Му човек уопште није потребан. Христос на много места указује да треба веровати у Њега и у Оца. Духа Светога не помиње пуно, али вероватно зато што се креће логиком да када наступи време Педесетнице да ће Дух свакога (сваки век и нараштај) упутити у пропуштене детаље. Па ипак, има људи који немају вере. Шта сада? Смак света? Не, не мора се тумачити ни да су осуђени, нити да су нужно злонамерни. Па погледајте колико се међу нама људи назива хришћанима а опет се без љубави прождиремо? Не каже ли апостол да смо се силе (благодати) Божије одрекли чак и када истичемо своју веру? Ако се ослањамо на тачку Суда, видећемо, по Христовом пророчком извештавању (да не буде да нисмо опоменути) да преломни моменат нечијег спасења неће бити ни вера, ни молитва, ни крштење, ни пост, ни причешће, итд. већ да ли смо били предусретљиви за оне поред себе. Ето, ако говоримо о неком виду очекивања, онда би ово могла бити једна од одгонетки. Али, обратите пажњу, опет се понављам, Бог овде не тражи чак места ни за Себе, него да ли смо ми ту једни за друге. Њему је стало да волимо једни друге. Одриче се чак и Свог првенства у ту корист иако има објективно право као Бог да захтева ту славу за Себе. Бољег Бога нисмо могли ни замислити, а камоли добити…

 

 

 

 

 

 

Advertisements