Не знам како али завидим свету
Који за све има времена
Који зна жмурећи да одсвира сваку ноту.
Стварно ми није јасно када неко има
Времена да чита толике књиге и да узврати сваку пацку похабаним алатом.
Нисам тако битан као други
Да се у сваку причу гурам,
Ко ми је крив
Што не умем да се отмено плезим.
Падам у делиријум и екстазу кад видим
Стотину коментара око небитних ствари
Које некима значе као највећи смисао
Које је мисао људска икада изнедрила.
Немам фанове свог лика
– Бог је послао неких 10.000 људи да
Помиришу моје стварање –
А и када их стекнем гледам да их
Што пре разочарам
Да се не би као за идола везали уз мене.
Можда су моје молитве услишене
Да постанем невидљив
Апослутно непрепознат у времену
У којем делујем као маргина.
Али не могу рећи да не боли
Када те усамљеност уходи
Када бираш пут анонимности
Као да ниси уопште међу живима.
А овај свет је турболентан
Сви имају времена на претек,
Сви нешто страшно битно раде
Чак и када једу, читају новине
Или када баш ништа не раде
Осим зевања и трач – партије.
Свака част, шта да кажем!
Код мене су мољци одавно појели мозак.
Ваљда нисам толико битан
Па немам времена ни за себе…

Advertisements