Неки глас је синоћ дозивао моје име,
Али није било ничега осим крви
Која ми је цурила из носа.
Јутра су почела удисањем локве смрада
Од нечистоте грцајуће природе
Која увек јадикује своје.
Гледао сам децу како једу хлеб заједно
Њима Бог није био непознат,
Нити су подизали себи бране
Од строгости храмова.
У подне је дошла радост!
Гледао сам своју децу како убризгавају кисеоник у моје вене,
Поново сам био млад, поново препорођен
Нествореним дисањем.
Поподне је донело спокој
Ужину од слатког умочену у ћутање.
Вече је правило наранџасте обрисе од авиона
И галаме пролазника,
Уплашених од новог понедељка
Уплашених од сутрашњице.
Пала је ноћ.
Сан обија капке пред туђим извештавањима.
Мој кревет је намештен као гроб
А глас који дозива моје име умиљато –
Још увек не престаје…

Advertisements