Човек као да је биће зависности. Увек тражи неки садржај споља где би се могао лоцирати или поистоветити. Ако слобода чини централни регулациони систем човека, онда аура која обмотова слободу мора бити жеља. Следећа опна, одмах за њом, у зависности од синхронизације или несинхронизације слободе и жеље је – опсесија. Човек је биће опседнуто разноразним садржајима у којима тражи неки свој оријентир или идентитет. Наравно, ту разни чиниоци долазе до изражаја, јер није ни свако бављење неким садржајем по аутоматизму пројекција или подмет опсесије. Може бити чиста љубав. Али су, реално, танке линије, јер се и од онога што љубав држи за обнову садржаја може застранити.
Постоје разне зависности. Не можемо се дотаћи свих. Ипак, неке су својим присуством у свакодневници евидентне: алкохол, дрога, коцка, блуд, игрица, храна. Може се бити завистан од: филмова, музике, лекова, интернета, теретане. Сећам се човека који је био завистан од „кока-коле“ и од капи за нос. Могуће је бити опсесиван и на нивоу племенитих ствари попут уметничког писања или научног истраживања. Тако можемо разумети надприродну ревност код неких уметника и научника у одређеним идејама или системима на којима даноноћно раде. Да парадокс буде већи, могуће је бити опсесиван и на нивоу теологије, философије, психологије, политике, књижевности, сликарства, итд. Не само, дакле, у стварима негативним, већ и у стварима позитивним. Свака од ових зависности заслужује одвојено време за удубљивање од стране истих аналитичара и трудбеника.
Међутим, задржимо се на првонабројанима, када се унесеш у све те профиле, када уђеш у проток само једног дана којим они свакодневно живе – не можеш рећи да је све благослов или да пакла нема. Кроз које све детаље, завере, лажи, изговоре, психозе, довитљивости, итд., сваки од њих понаособ пролази, свакога дана, минута, сата, да би хранили своје опсесије новим опсесијама са којима се изјутра буде или увече лежу. Јер, су им и снови пуни опсесија тако да код њих одмора никада нема, а мир се сматра привилегијом који се не може ничиме достићи.
Можда је човек и биће глади. Јер је недовршено биће. Јер се брзо празни не само од губитка садржаја, него и од губитка енергије. Јер није у пуноћи саздан. Јер му треба Други.
Када бисмо имали Бога у себи (а опет, ни Бог се не да поседовати), такве зависности не би било. Бог би донео слободу (неки вид нестворене еманципације) чинећи нас независним – метафизички и благодатно очуваним. Јер, ако је човек исконски подвојено биће (једно мисли, друго говори, а треће ради) онда се те крхотине од огледала у њему могу целовито саставити једино у границама црквености где Бог Тројични чини не само да човек може поново видети свој лик, или лик онога поред себе, него где се и Сам Бог, уцеловљен у човеку, може кроз несломљено огледало поново угледати будући да је управо то созерцање прво уништено.
Међутим, опет и ту морамо да створимо и освестимо неки вид зависности од Бога. Једна зависност долази на друго место зависности. Али подметачи (садржаји) нису исти. Зато рекох да је човек биће зависности.
Као да смо дизајнирани тако да уопште не будемо усмерени само на себе, а опет срљамо, јер хранећи све друге зависности, које нису од Бога, уништавамо, и то сасвим свесно, не увек несвесно, сами себе.
Само сат времена разговора са неким ко је опседнут, или ко је био опседнут неком тескобом свог добровољног избора, показује не само неки морални прекршај, него напор и мучнину онога ко је таквој слици сведок и саучесник – да се не можеш не запитати: колико ли је њему или њој тешко сваки дан са собом бити када ти не можеш ни пола сата са њима у стварима од зависности пребивати?
Наркотичка свест је чудо. Чудо самонегације. Сви смо до једног у неком виду наркозе или наркоманске зависности. Сви смо од нечега зависни. Робови. Неко тако себи тражи “вентил” за нагомилане фрустрације, а неко патолошки облик постојања јер не зна (или неће да зна) за веће и боље, за смисленије. Нијансе између вентила и патологије су танке. Вентил алудира на привремено или повремено пражњење, а патологија на константно обнављање.
Не уништава се на тај начин само лични живот, укључујући сав велелепни благодатни потенцијал, него се уништавају и сви они који сабрани око таквога испаштају његов начин постојања. Мора се направити “пресек стања” у себи (оно што хришћани називају покајањем). Не може се тако живети. Може се само сваки дан лагано умирати. Као по правилу, мора проћи доста времена да човек укључи „лампицу“ да се сагледа где је, ко је, шта му се то догодило, како је могао да тако банално живи у илузији.
Колико је то далеко од зависности од Бога која Духом омамљује тако да отрежњава све човеколике функције у боголике…од човека којег доксологија прославља да воли свет али и да на првом месту поштује себе…
Али, не заваравајмо се, били црквени или не, дефекти остају да паразитирају у природи, у уму, срцу, духу, души, телу, како год да поставимо човека као човека. Вера не реагује у човеку синдромом аутоматског изгона било каквог проблема. Опредељен за највећи Идеал, не значи да не може бити роб идеализма на неком другом нивоу а да му сав унутрашњи саобраћај говори другачије, или га чика, нервира, дражи, мами свакога дана као неки вид предлога, инерције, нагона, прве асоцијације. Није све искушење, нешто је и до пале природе. Наш задатак је да научимо да живимо са својим дефектима. Данас их зовемо грехом, али нећемо погрешити ако их назовемо аномалијама. Наше финално спасење се још није збило. Пуноћа још није наступила, јер да је наступила били бисмо већ у васкрслим телима отпорним на дуализме које трпимо свакога дана. Зато нема сигурне позиције. Нема трајног исцељења док се ова Последња Тајна не догоди. И коначно, нема гаранције да смо престали са неким облицима зависности, јер увек постоји реалан ризик да се вратимо на рулет са којег смо једном престали да бацамо куглицу и да наше стање постане још горе него што је било. Отуда, пре него што пожуримо да другима глумимо учитеље животног искуства, пазимо да нека искуства поново над собом не поновимо. Јер, ако је човек по природи подвојено биће, узалуд ће он умом навијати за бољи део стварности, ако ће његова дела бежати од онога што се умом једном или више пута одрекао. Па опет, чак ни тада, Бог, свестан људске фрагментарности, неће окаснити да састави оног који је по хиљадити пут распршио своје биће у парампарчад, али ће човеку сваким удаљавањем од Онога Који саставља, сваки пут бити све теже да пронађе део по део који се у експлозији разлетео. Јер, можда се једном догоди много већа трагедија: да човек трагајући за својим делићима на крају заборави друге делове себе и да му на крају ништа од Бога, али и од себе, у видокругу битисања не остане…

Advertisements