Не знам, можда је криво васпитање
Можда пак не, али
Учен сам да од малих ногу поштујем старије,
Да не правим буку,
Да помогнем немоћном,
Да саслушам невољног.
Учен сам да пазим на манире,
Да скувам и поспремим за собом,
Да се насмејем када ми се насмеју,
Да отпоздравим поздравом.
Да стојим у Цркви са поштовањем
Макар ништа било једино разумевање,
Да не бирам и не бацам храну.
Да пазим другом на осећања
Да опростим ако се неко извини, а
И да се сам извиним исто тако.
Јесте, нисам био неки ђак
Лакше је било све друго радити,
Од њиве до винограда
Од набавке до конобарисања.
Прву кафу сам мајци скувао са шест година
Прво јаје, годину дана касније.
Познавао сам село, природу, животиње
А обичаја сам се држао као светиње.
Разлику између Тита и Христа дете
Није доводило у питање, јер
Схватио сам да све има своје време
Када ће индоктринацију једном
Подвести под испит и скенирање.
Заљубљеност се сматрала узвишеном
А стид послушањем.
Шта знам…Тако је било…
Па ипак, данас све је другачије.
Неки нови клинци галопирају
На које се са негодовањем гледа као што се
Гледало на моју генерацију,
Ваљда је то проклетство да се стасавање новог увек мери са предрасудом.
Снашао сам се, колико могу.
Али, у овој ери многометежној и крволочној
Поштено кажем:
Све се мање осећам човеком
Ова земља ми је постала страна,
Све сам више жељан Небеске Отаџбине
Где је цена мира и осмеха сасвим –
Бесплатна…

Advertisements