Ориген важи за једног од првих утемељивача теолошке мисли у времену када није било адекватних богослова, и без обзира на нека расуђивања која нису ушла у званични црквени спектар уџбеничке догматике – одаје му се поштовање. Мисли које он истиче у свом делу «О почелима» а на које се ми тако жалосно позивамо као неоспориве јереси, нису од њега самог проглашена као непроменљива учења или догме већ као лична расуђивања и истраживања. Дакле, он је први био свестан своје спекулативности. Наглашавао је да хришћанске празнике треба славити «у пневми», и да је слављење Дана Господњег у томе да се верујући у речима, делима и помислима сав прожме Христом. Где је ту застрањење?  У посту он види аскетско уздржање од свих угодности. Занимљиво је како Ориген говори о благодати: «Удостојити се снажног дувања са неба које тежи да из људи уклони зло». Ориген тумачи пост као савлађивање тела, пасху као прелаз у Царство Небеско а евхаристију као васкрсење. Он се залаже за мистично празновање (суштинско а не спољашње) али не одбацује богослужење Цркве. За њега постоје две пасхе: овог и будућег века. Овострана Пасха је символ оностране Пасхе. Он не потцењује богослужење. Ориген много пре Максима Исповедника разликује: 1) Стари Завет као сенку; 2) црквено богослужење као символ (или онога што ми називамо иконом); 3) вечни небески празник као пуноћу есхатона. Захваљујући Оригену можемо из историје запажати када се које празнично богослужење савршавало, јер их је он сам у своје време спомињао.

Сви су мање-више упознати са Оригеновим учењем о апокатастази. Сажетак његове теологије би се могао исцрпети у томе да ће се сви спасити укључујући и мрачну демонолошку хемисферу и њихов фамозни отпаднички полусвет. Оригеново учење је осуђено на Петом Васељенском Сабору а касније су осуду потврдили оци Пето-шестог, Шестог и Седмог Васељенског Сабора.  Данас Ориген има велики углед важећи за првог теолога, али због одређених ставова као нпр. о преегзистенцији, његове наклоности према философији, али вероватно више због уштројености, није увршћен у ред светих. Његово учење о апокатастази се данас држи за „есхатолошку спекулацију“. Флоровски ту иде брутално и у потпуности без компромиса: „Апокатастасис природе неће укинути слободу воље. Воља не може бити измењена принудно, она мора да се покрене „узрочно кроз слободу“, да се изнутра покрене љубављу. То је поимао св. Григорије Ниски.
Код преп. Максима Исповедника срећемо ново тумачење апокатасиса. Свеколика природа бића васпостављена. Но, угушене душе ће и у самом созерцању Божанства остати непокретне. То је тајанствено и непојмиво, и за разумско расуђивање неубедиво. Али убедиво је за срце које воли. Јер љубав јесте искључиво у узајамној слободи. У васкрсењу се обнавља целовитост творевине. Али грех и зло имају своје седиште у вољи. Јелинско сазнање је одатле извукло закључак о непостојаности зла које мора само по себи да се расеје због унутрашње немоћи. Напротив, хришћански опит сведочи о недомисливој учмалости и тврдоглавости воље. Упорни (непокајани) грех ће и приликом свеопштег васкрсења остати неисцељен. Али за грех који смо се покајали отпушта се у тренутку. Благодат исцељује вољу једино у тајни слободе.“

У данашњим полемикама међу хришћанима подижу се разни аргументи. Углавном, искључивог карактера. Свако своју мисао држи за догму и ту је већ разилажење дијалога у старту. Али, управо је кључ на спекулативном. Разумевање не мора нужно да се централизује у границама слагања или неслагања. Спекулативно значи да ниједан дијалог не може да се истера до краја. Да неке произвољности, које просечнима наликују на укус јереси, могу да опстану у фокусу на нивоу дијалога могућности или немогућности без обзира колико једна и друга страна не налазила синхронизацију. Спекулативно значи да нека Тајна мора да остане. Недореченост. Јер, Божија реч је последња. Зато се Он први не брани, колико год га академски и полуинтелектуалан свет узимао у уста. Мало је наивно да се једна, две или више страна позива на Библију, оце, теологе, итд., у одбрани својих ставова. Немогуће је да се Христос ту не разапиње као некакво заморче аналитичких егзибиционизама.

Нажалост, показује се да ни академски свет није поштеђен прождирања међу собом. Ако дијалог не функционише, онда личне особине другог испливавају у главну жижу дебате. Тако се скреће са теме и онда се други процењује на основу учешћа у теми по томе какве особине носи. И ту и највећи падају. Јер, није проблем навијање за одређену страну, нити инсистирање да се по сваку цену своје становиште истера на читац на прву линију фронта. Проблем је што се спекулација чак на нивоу идеје саботира за било какав дијалог упорношћу да се и сама могућност спекулативног именује отвореном јереси. Незрела поставка ствари. Спекулативно не значи нужно опредељено. Може бити производ одређене емпатичности, уживљавања у неку позицију мишљења која је човеку најсроднија, али чак ни тада зрео човек неће држати своју мисао за беспоговорно и безгрешно становиште.

Са једне стране, ако узмемо Писмо као параметар, заиста се могу наћи становишта која указују на таму, шкргут зуба, црва који не мирује, итд. Светописамски можемо говорити о неком виду издвајања од света. Један ће се узети, други оставити. Зли слуга. Тајна Вечера када се Христос моли за изабране од света али не и за све од света. Прича о мудрим и лудим девојкама. Са друге стране, Христос намерно оставља причу недовршеном да ли ће наћи веру на земљи када буде други пут дошао. Не инсинуирам да је Христос лимитиран одређеним свезнањима које му као Богу а не само као човеку припадају, али сам и сам више пута спекулативно указивао да Бог управо из свемоћи може да лимитира Своја Тројична знања ако то хоће. Јер би у супротном био роб властите божанске природе која Га детерминише као слободно Биће. Нигде, дакле, Христос експлицитно не указује на могућност апокатастазе, али то пак не значи да Он не жели да се сви спасу. Евидентно је Његова воља и жеља да се сви спасу и дођу у познање истине. Сви. Као и на Тајној Вечери када каже да једу и пију сви а не само неки и одабрани. Можда је ово „сви“ заправо једина намерна инсинуација која би се могла поистоветити са апокатастазом. Наравно, можемо се овде играти превода или контекста, али оставимо такав вид спекулације за други пут.

Где би била поента? Навијати за спасење свих чак и када би постојали објективни разлози да тако нешто не буде. Није ли Мојсије пркосио Богу да га из књиге живих избрише ако се Бог одлучи да не поштеди неке људе? Електрисати свој вероживотни набој тако да никоме пакао не буде главна преокупација већ љубав Божија. Јер, тек из искуства љубави Божије можемо рећи да пакао нема постојање. Други аутори ће инсистирати да су врата пакла закључана изнутра. Стављају акценат на слободној вољи и то је фер-плеј. Међутим, да ли постоје врата које Бог не може да обије ако Он већ Сам Себе пореди са лоповом који долази неочекивано у ноћи? Уосталом, код љубитеља стараца попут Пајсија и Порфирија, могу се наћи ставови да је Бог своју жртву понудио и демонима. Неки аутори говоре да Ориген није први конституисао став о спасењу свих, већ да га је само редефинисао и допунио на свој начин.

Треба подвући да ако је неко био јеретик да то не мора да значи да се неће спасити (Ненад Милошевић). И да ако се човек сретне са Богом радикално лицем ка лицу у есхатону – да ли ће неко моћи да остане равнодушан? (Владан Перишић). Проблем у Перишићевом излагању је у томе што проблема нема, него се одмах налази увређеност код ревносних: „Па зашто се ми онда трудимо ако ће се сви спасити?“. Дакле, одмах испливава надничарска свест. Ето, Оригеново учење је осуђено, али се он и даље котира као велики теолог Цркве. Нема негативну репутацију у смислу да се на њега гледа са стидом и гнушањем, или као одбаченим од Цркве за коју се толико трудио. Проблем са свима нама је што одређена учења, али и спекулације, одмах одбацујемо као новотарије не дајући могућност Богу да осим рециклаже постојећих система нешто ново кроз нас каже. Рециклирамо старо и промовишемо га као ново. Зар је Бог толико изван савршенства да не може ништа ново кроз нас рећи? Значи да смо Га ми лимитирали. Везали. Компресовали у зиповане менталне фолдере које не желимо никада да екстрахујемо на нови начин. И овакав вид затворености и застрањености може доћи ништа мање ризичније од црквеног естаблишмента. Гаси се свака могућност стваралаштва под изговором очувања народа од застрањења. Спекулативни проговор није толико неодговоран. А где год постоји контрола другог – нема ни љубави према том другом, док свако стваралаштво док се прво не препозна у лицу другог буде махом санкционисано. Нису ли Максиму Исповеднику његови људи одсекли језик и руку мислећи да неке новотарије у Цркви уводи? А само нису имали петље да га разумеју. Данашња теологија се креће другом линијом либералних гледишта, па не говоре о паклу, али не демантују ни да ако човек не жели да живи вечно да ће му Бог бити препрека да се врати у ништавило.

Код светих отаца, али и аскета из пустиње, се могу наћи томови који веома прецизно праве компарације на који начин пакао има оправдање. Ту је заиста тешко ући у клинч, јер доста таквих примера се заиста може наћи у свакодневним односима. Ако скенирамо бројне међуљудске односе, који се гласом Цркве изнова позивају и преиспитују на праштање, видећемо да неки слепо заговарају праштање представљајући га тотално једносмерно. Владика Атанасије Јевтић је на време приметио да праштање зла тамо где кајања нема представља повлађивање злу. Па ипак, није проблем опростити, али је проблем остати у односу са неким ко више није поуздан и ко проверено изнова жртвује своје кајање за упорност у новим малверзацијама или неморалној оштети директно усмереној против другог.

Апокатастазис видим као могућност, тиху али искрено насмејану могућност, да све оне који су, примера ради, тражили моју смрт, или повређивање, угледам у једном другачијем амбијенту – преображене на Дан Васкрсења. Да ће им Сам Бог Собом посведочити да одбаце све што су до тог момента заблудно живели. Неко ће моју наду назвати слепом, нереалном, недогматском, пијетистичком, сентименталном, хуманистичком, надреалном, нелогичном, итд., али ће мало ко да је назове спекулативном или као могућност да је Божија реч ипак последња. Можда мој, и не само мој, „плитки оптимизам“ нема утемељење у догматској мисли, не спада у део Предања, не може да изведе ниједан научни доказ такве наде, али то не значи да ће мој оптимизам више штете да направи колико штета оних који готово злурадо истрајавају на промоцији пакла сваком оном ко се није показао добар или одазван на Божији глас. Али, једно треба нагласити, неће есхатолошки оптимизам уништити Цркву. Уништиће је есхатолошки утопизам…