Плитки сензационализми прождиру свакодневницу. Оно што се не прати, не може ни бити плод мојих аналитичких егзибиционизама. Нити сам, авај, ја мерило неких ствари. Да спустим коња на време, да се не осили. Само Бог може бити мерило свих ствари. Сви добро знамо да постоје одређене дегутантности које свакога дана, у огромном приливу, пролазе кроз наше прсте, очи, мисли, сва чула на крају крајева. Друго је питање, а ништа мање битно, шта држимо за неке проверене вредности. Рецимо, феноменологија нечега што држимо за „нормално“. Бићу као и обично субјективан, али стварно не верујем да нормалан човек постоји. Постоје одређене вредности које се промовишу, а све остало је да ли и колико човек усличњава себе према предоченим обрасцима. И баш од тих неких вредности (дакле, не идем типичном логиком критиковања оног безвредног јер то и други раде), мени је припала мука задњих неколико месеци од оног „свевредног“. Почев од оних који форсирају неки ментални тренинг константног позитивног размишљања, преко оних који стално говоре да немамо довољно Бога у својим животима до оних који наводно из бриге о очувању породичних и других вредности заправо промовишу сасвим периферне ствари. А иза сваког овог понуђеног (не увек наметнутног) обрасца, подмукло и прећутано вреба добар кешоловац. Ловац на свој интерес. Дакле, безусловност је осакаћена у старту чак и када се промовише под лицем добрих намера.

Ко зна, каква времена иду, можда ћу и ја почети да наплаћујем своју реч и своје савете? Да компромитујем своје писање. Што да не? Мада ћу шипак у ери интернета да докажем своја ауторска права. Ту сам и даље у шоку ко ме све поткрада и потписује уместо мене. Не зна багра да админи имају увид према којим претрагама на сајту неко тражи себи бесплатан састав. Нека краду, није проблем, али када видим још промењени текст са истим концептуалним стилом – где поетика прва страда – онда је повраћање благи појам да изрази гадост над оваквим плагијатором. Наравно, иронишем, али један клик је довољан да уклоним сајт, јер имам све сачувано на другом месту, и да кажем народу да ако хоће „реч живота“ морају да пљуну неки динар. Морбидно, зар не? Могу да се правдам теолошким звањем, могу да се покријем Библијом, могу да нађем хиљаду изговора равних ценовнику неких свештеника. И хоћу, али само ако кап прелије чашу, ако плагијатори не престану да раде то што раде и ако дођем у позицију да у смежураној Србији останем без посла. Не треба ми пуно за моју секту. Али, да ли ја желим да живим тако?

Ипак, није то оно о чему сам хтео да причам данас. Хтео сам да поделим једно искуство. Не знам да ли се то негде евидентира или не, да ли је у данашњим поремећеним вредностима то уопште некоме битно или не, али обећао сам љубазном и предусретљивом аудиторијиуму запослених у једној банци (са чијим минусом се крвнички борим више од деценије) чији сам миријевски корисник, да ћу похвалити њихову љубазност према, махом нервозним, клијентима. Зашто је сада то битно? Када бисмо данас сви размишљали логиком захвалности, макар у малим стварима, можда не бисмо променили свет око себе, али бисмо сигурно обогатили властити живот. Па макар и на један дан. Један дан без нервозе, да ли је то могуће? Јесте. И не само у банци, него свуда где се наше присуство протне. Али, иницијатива мора поћи од нашег примера а не од пасивног ишчекивања другог.

Наиме, не могу да дочарам израз лица запослених у каквом шоку су били када сам их питао где и пред ким могу да их похвалим. Питао сам их тек тако. Ни због чега. Без вребања мог интереса. Само сам посматрао како раде са људима. Нити они мене знају, нити ја њих знам. Нису очекивали. Били су забезекнути. Одмах су две жене прекинуле стандардну процедуру посла поред огромног реда. Чак се и обезбеђење узнемирило. Почело је кошкање. Мрдање. Боже сачувај, као да им је Сам Христос ушао у банку. А стварно нисам држао Библију у рукама и говорио да су се испунила Писма.

Да ли ми је ипоновало? Не знам. Можда ме је више поразило колико смо се одвикли од добре воље. Колико смо навикли да све и сваког посматрамо кроз строго испоштовану рутину. Зато нас лица резервисаних патолога, са једне или друге стране шалтера, у Дому Здравља, у банци, у пошти, у општини, на пијаци са обе стране тезге, у продавници са обе стране касе, па и у Цркви, где све већ не, увек тако болно уморе. Јер, осим што се обе стране понашају као да им је све тешко, понашају се и као да ти од свог џепа чине. И једна и друга страна. А само треба неутрално свако да ради свој посао. Међутим, тог дана када сам био у банци (а нико нормалан не може да воли банку тај проклети извор капитализма) као да је време стало. Када смо већ код капитализма, неко је добро приметио да „народ ради само зато што је сиромашан и све док је сиромашан“. Прекинуо сам један проток. Закрчио крвоток система. Направио тромб. Само једном обичном лепом речи. Нисам тиме добио већи минус у банци, нити стисак руке, нити похвалу за похвалу. Али, добио је други. Са том свешћу сам и ја добио. Направио се мрежни маркетинг добра. Препад добровољности. Из заседе. Неочекивано. Има логике. Јер, када те један инфицира злом вољом, ти си после цео дан негативан за себе и по друге, а када те други инфицира добром вољом, ти си после добронаелектрисан за себе и по друге. Наравно, без театралне усиљености. Не можеш да сведочиш добро ако га не поседујеш, односно, ако не радиш за Једино Доброг. Иначе, у супротном, одосмо у егоцентризам.

Реално, сви смо ми бића дефекта. Били црквени или неверујући. И када наше захвалности данас посрну, сутра нас захвалност неког другог подигне на ноге. Подржавамо једни друге а да некада тога нисмо ни свесни. Заправо, можда уопште нисмо свесни. Када почнеш да истражујеш мале детаље у свему што трпи постојање, изненадиш се величином синхронизације у свему што поседује битисање. И ако бисмо мало згазили праг сујете, или прекинули колотечину једним осмехом, безусловним захваљивањем другом, без тарифе, без промоције вредности која тражи зараду (о чему писах горе), дошли бисмо у спознају да без обзира на темпо једног система која одузима човеку људско достојанство, или га потхрањује неким супериорним моделима (којих, авај, тобоже никада раније није било или сада највише недостају и отуда јефтине генерализације а сада ће тобоже нечија преамбициозност да реши проблем преко ноћи) можемо опасно нагласити једну сасвим обичну ствар:

Заједно, чак и са дефектима, можемо све.
Сами, чак и да смо савршени, не можемо ништа.

Advertisements