Синоћ сам причао једноставно са тобом…

Желео сам да кажем пар

Коначно нецитираних речи.

Досадио ми је дијалог пун зупчаника

Слово пијано од предвидивости.

Молио сам те за ново срце

Да не могу више живети са жељама

Које подривају доброкретање.

Онда су капци нашли твоју таму.

Био си присутан!

Осећам те и на врховима прстију ових дана

Када немисли долазе по свој порез.

Одазвао си се. Чуо мртвог.

И сео крај мене.

Први пут лицем ка лицу. 

И причали смо вековима

(Или сам барем ја тако намештао ветру прамен),

Слушао си све што имам да кажем

И ћутао спокојем као што ћути уво детета када слуша причу пред сан.

А онда, када сам ти хтео рећи све

Као да си већ знао

Као да си погледом одмахнуо као руком

И отворио си уста свих Тајни

(У чије бездане са страхом гледају и васионе)

И сасвим тихом свечаношћу одрешио

Све загонетке за све проблеме

Узевши „Оче наш!“ као молитву за мене…

Advertisements