Када је музички одабир у питању, верујем да су ту мишљења највише подвојена. Можда и више него у филмској индустрији. Оно што за некога представља врхунски доживљај, за другог може бити потпуна равнодушност и неразумевање. Реално, овакву поставку проблема можемо рефлектовати на филм, религију, политику, било шта, било ког. Акценат је на ономе што симпатишемо. Али и на емпатији, могућности саживљавања, не нужно фрустрације (хришћанска терминологија би се базирала на уподобљавању када је у питању корелација и односност између Бога и човека). Не полази се много, част изузецима, од верификације као плод препознавања неке истинитости или поуке у некој песми, колико је акценат на ономе шта чулност, односно првенствено мозак, перципира као аутентично искуство. Некоме је битан само текст, некоме само музика, некоме једно и друго, а некоме ништа него што би рекли наши стари: „Нека се чује било какав звук само да није глува тишина!“.

О укусима вреди и не вреди расправљати. Колико сам могао да схватим друге и себе, када рекламирамо нечију песму или албум, ми покушавамо да понудимо свој доживљај другоме, да га поделимо са њим, као неки вид заједничке екстазе (сигурно је да ту има неког исконског богослужбеног етоса макар и на несвесном или искључиво психолошком нивоу).  Није изненађујуће што ретко када ту будемо схваћени. Наравно, има и промашаја. Шунда. Кича. Бљутавости. Али, опет улазимо у круг субјективног доживљаја. Музика није мерило нечијег карактера. Двоје могу слушати исту музику а бити апсолутно различити по свим могућим и немогућим питањима животне многодимензионалности. Чак и конфликтни међу собом. Није ли иста паралела на другим нивоима постојања: теологије, философије, нације, политике, итд.? Двојица ако припадају једном истом табору заједничких интересовања, не значи да су апсолутно подударни на другим нивоима свакодневнице. Не значи да ако један слуша квалитетну музику да је по аутоматизму и добар човек, као и да онај који слуша апсолутни неукус од музике да је по инерцији лош човек. Јефтина једначина. Не може. Шипак. Подвала.

Ако пођем линијом свог детињства, када је црвена марама и плава капа још заузимала прве ђачке клупе у пионирском одрастању, могу да кажем да је период немаштине био тотално периферан спрам откривања музичког света и првог касетофона. Касете су за нас младе представљале читав један свет који треба да се открије почев од анализе текста, омота, итд. Не знам да ли смем рећи да су касете и грамофонске плоче имале вредност једне књиге, али на данашњим теразијама сигурно је да су имале вредност, односно да се придавао значај и поштовање као једном мобилном телефону са својим апликацијама. Долазак фамозних дискова је била ера набоја као да су се „испунила Писма“ и да нема даље. Све је ово далеко пре осмишљавања интернета. Захваљујући старијем брату, већ од првог разреда основне школе, имао сам срећу да одрастам на звуковима: The Clash, , The Exploited, Toy dolls, P.t.t.b., Cockney rejects, Sham 69, Alice in chains, Metallica, итд., док су на домаћој сцени доминирали звукови: Шарло акробата, Бјело Дугме, Забрањено пушење, Партибрејкерс, Хаустор, Шахт, Боје, Лаибах, Сатан Панонски, Куд идијоти, Леб и сол, итд. Сваки од ових звукова је обележавао или нека посебна стања самоистраживања (неретко умишљања или психоза, данас преведено као tripovanje) или тешке ратне године када је инфлација јела становништво чинећи да људи прождиру једни друге. Ко је живео у тим годинама не може а да не памти чувено: „Девизе, девизе!“ по улицама, или: „Pall mall i LM“ цигаре по криминалној цени. Такав је био амбијент одрастања. Поред пензионера у 5ч рано изјутра стоји мало дете у реду за хлеб и млеко који ће касније завршити у замрзивачу. Још смо, дакле, у годинама пре бомбардовања Београда и других дестинација. У том исту пубертетском и постпубертетском експериментисању откривам разне радио станице где тек почиње да се развија Techno и Rap & Hip-Hop култура. То је било време када је турбо-фолк тек крчио своје стазе 90-тих и већ сам тада многима деловао као „ванземаљац“, јер, авај, није било у тренду слушати нешто што „шабанизам“ тадашњег еона није аминовао (верујем да се неки добро сећају увучених горњих делова маркираних тренерки у широки џинс са сребрним каишем, са „ер макс најкама 2, 3, 4“, и незаобилазном тарзанком на глави).

Знам да многима мој музички одабир неће бити уопште важан, али реално не узнемиравам се много. Мој блог, моја правила. Могу да сугеришем шта је на мене изазвало врхунски доживљај, али не могу и не желим да га наметнем другоме, као што сам и ја потпуно равнодушан када неко „сече вене“ на неки страни или домаћи бенд. Да ли је то сада утицало на моје неуроне, моју психолошку структуру, на моје писање, веру, или шта слично – не бих да залазим превише у то. Јер, већ рекосмо, да и они који слушају исту музику могу бити дијаметрално супротни и чак завађени међу собом. Нити је следеће набрајање уопште гаранција да ћу се са било ким разумети по било ком питању, нити да ће мој одабир на некога произвести неки ефекат или не дао Бог – подражавање. Музички опус ме је увек водио да се никада превише не лоцирам само на један музички жанр, јер као што је сулудо бити везан само за један књижевни облик или филмски репертоар, никада се нисам руководио логиком једне препознатљивости где морам бити окарактерисан као део нечијег клуба или музичког гета. Ипак, било би лицемерно рећи, односно прећутати, да нисам један већи период застранио са EBM светом, као и да у овим годинама ретко себе расплињујем даље од Dub Techno света. Већина мојих текстова који су се некима допали а некима нису, настали су под утицајем овог другог музичког жанра чији psybient минимализам ме је често доводио до одговарајућег стадијума менталне релаксације. Покушао сам на силу да слушам класичну музику, али једноставно, да ли због могу субверзивног темперамента или нечег другог – не знам, једноставно није ишло.

Па да почнемо, прво страна а потом домаћа варијанта, потом омиљени бенд па албум. Због обимности, као и у филмском осврту, да не бих затрпавао тему, мораћу да се ограничим само на прве основне асоцијације и ауторе који су код мене заузимали централно место.

Страна:

  • Nine Inch Nails – The Downward Spiral
  • Rage Against the Machine – Rage Against the Machine
  • The Cure  – Desintegration
  • The Future Sound of London – Dead Cities
  • Dead Can Dance – Dead Can Dance
  • Nirvana – Bleach
  • Depeche Mode – Songs of faith and devotion
  • Portishead – Dummy
  • Björk – Post
  • Radiohead – OK Computer
  • Sepultura – Chaos A.D.
  • The Smiths – The Queen Is Dead
  • Boards of Canada – Music Has the Right to Children
  • Front Line Assembly – Corrosion
  • Tricky – Angels with Dirty Faces
  • Busta Rhymes – When Disaster Strikes
  • David Bowie – Outside
  • Art of Noisе – The Seduction of Claude Debussy
  • Aphex Twin – I Care Because You Do
  • Kontravoid – Kontravoid
  • Sonic Youth – Goo
  • Clock Dva – Sign
  • Primus – Sailing the Seas of Cheese
  • Nick Cave – Murder Ballads
  • Dead when I found her – Rag Doll Blues
  • Ministry – The Mind Is a Terrible Thing to Taste
  • The Sisters of Mercy – Floodland
  • Swans – The Great Annihilator
  • The Cranberries – Everybody Else Is Doing It, So Why Can’t We?
  • Grimes – Visions
  • Underworld – Second Toughest in the Infants
  • Orb – Orbus Terrarum
  • The stone roses – The stone roses
  • Wolfsheim – Spectators
  • Killing Joke – Pandemonium
  • Skinny Puppy – Last Right
  • Einstürzende Neubauten –
    Zeichnungen Des Patienten O.T. / Drawings Of O.T.

Домаћа:

  • Обојени програм – Ако нисам добра шта ћемо онда
  • Идоли – Одбрана и последњи дани
  • ЕКВ – било би лицемерно навести само један албум, тако да дефинитивно све
  • Дарко Рундек – Апокалипсо
  • Дисциплина Кичме – Свиђа ми се да ти не буде пријатно
  • Блок Аут – Ако имаш са ким и где
  • Дарквуд Даб – било би лицемерно навести само један албум, тако да дефинитивно све
  • Мрави – На трави
  • Канда Коџа и Небојша – Играчка плачка
  • Eyesburn – Fool control
  • Рамбо амадеус – М91
  • Дел арно бенд – Играј док те не сруше
  • Деца лоших музичара – Добар дан
  • Lira vega – Lira vega
  • Atheist rap – Маори и црни гонзалес

Наравно, не треба заборавити поменути бендове попут: Бјесови, Београдски синдикат, Sars, Dubioza kolektiv, итд., или бендове старијег датума попут: Тhe doors, Joy division, Bauhaus, Cocteau Twins, итд., али као што рекох због расплињавања, намерно сам се ограничио на ауторе који су ми правили највеће друштво када никога није било. У ери техноманијакалне комерцијалне доступности, не могу рећи да „неки нови клинци“ знају шта раде, јер годинама радим анкету са младима, чисто да истражим њихова интересовања, и нико од њих, или бар мало ко од њих, зна име неког омиљеног филма или омиљеног бенда да наведе. Да ли је у питању велика понуда или недостатак критеријума управо због големе сведоступности, остаће велико питање, али ипак, трагично је да се било чији живот разводњава у некритичком апсорбовању садржаја чије вредности, или макар већи доживљај – нико не доводи у питање…

пс. Ако има радозналих, постављам линк где сам некада давно постављао своје топ-листе: клик на Компилације и линк чија интересовања сада пратим: клик на Elektronika

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements