• Растао сам на стриповима Dylan Dog-a. Нисам се ни усудио да гледам екранизовану верзију истог да се не бих разочарао. Поред свих хорор варијација од Freddy Kruger-a (за којег нови клинци ни не знају навинути само на Wrong turn или Saw комадање) па на овамо, најстрашнији филм који сам одгледао икада је са Џек Николсоном Shining. Ту нема масакра какав смо, нажалост, навикли да видимо у крволиптајућим холивудско-јефтиним продукцијама – где је човек десакрализован на највећи могући начин (мада признајем да јесте интригантно да један психопата тера људе да више поштују себе и друге монструозним бирањем између свог и живота другог као у нискокалоричном филму Saw) , нити неке демонологије (мада се не може рећи да нема наговештаја и да су танке линије између лудила и поменутог – као што сусрећемо у филму са очајном глумом и ниским буџетом али добрим сценаријом The Exorcism of Emily Rose). Али могућност, реална могућност, да неко може изгубити разум, чика Џек је одрадио феноменално. Такав угао посматрања нам помаже да пред своје моралне баријере поставимо натпис за властиту савест: Опомена, или у најбољу руку барем: Кочница. Ипак, ако бих бацио неки даљи фокус на хорор жанр, који се коси са научном фантастиком, онда Event Horizon нескромно заслужује милиграм пажње. Проблем пакла је приказан као неки вид паралелне димензије која чека на човека да јој отвори врата.
  • Када смо већ код психотрилера, по типичном обрасцу култни филм Seven заузима централно место, али је феномен да се већина психотрилера обавезно базира на неким религиозним фанатицима који манијакалном генијалношћу изводе злочине до најморбидније прецизности и предвидивости. Наравно, Kevin Spacey Fowler (познат још по сјајним улогама у American Beauty, Pay It Forward, The Usual Suspects, итд.) сјајно узима доминацију, али веома брзо већина психотрилера почиње да прежвакава једну исту библијску патологију пред којом се, макар приватно свако од нас, не сме остати равнодушан. Ту нам је и Anthony Hopkins са чувеним филмом Hannibal, али признајем да се још нисам опасуљио од филма Meet Joe Black где је смрт представљена као манекен која до тачке смрти константно даје комплименте – по концепту сујетнији филм до повраћања нисам гледао. The Rite је само јалов покушај да чика Ентони оживи стару славу. Као по правилу, већина људи православног и католичког света велику пажњу припадају сфери демонологије где се свештеници, као по правилу, увек узимају као немоћна бића пред тајном зла.
  • Ко год је гледао Matrix (који је „узвишено“ упропашћен са друга два наставка), мора бити поштен према себи да ипак представља једну прекретницу у Sci-Fi свету. Филм прећутано обједињује готово све религије света на једном месту, а смешта их у платоновом кључу Пећине – у програм Матрикса где народ чека на ослобођење. Interstellar, такође, заузима одлично место у Sci-Fi жанру. Време се показује и као проблем и као драгоценост која је другог ради непоновљива и једном забачена – неповратна. Equilibrium по својој тематици поприлично на нивоу концепта плагира одређене матрикс варијације, али га и поред не тако добре продукције и превише исфорсирано-пластичне бомбастичности у борилачким вештинама вади централна тема „осећања“. Имати осећања у будућности се показује као непријатељ којег треба контролисати, али је проблем што се са контролом зла сакати и оно добро у човеку. Опште добро се покушава успоставити, дакле, и контролом добра баш зато што друга могућност, макар она била грех, не долази до изражаја. Зато долази до револуције. И тек из такве перспективе можемо наслутити, ако не и открити, колико је велики дар слободе Бог дао човеку и колико је она непроцењива. Stanley Kubrick даје надреалну ноту у A.I. Artificial Intelligence. Поред A Clockwork Orange, Full Metal Jackett, 2001: A Space Odyssey, овај филм такође заузма занимљиво место са роботом који је гладан љубави и дели судбину на нивоу Пинокиа али без приче са срећним завршетком, јер осим илузије – никада није постао човек, оно што је највише желео да буде и да има своју мајку. У реалном свету, акценат је на човеколикој чежњивости за својим Узроком и сједињењем са њим, а димензија људскости вене за уподобљавањем и не пита за последице. Ипак, најмрачнији филм који обавезно треба одгледати је Eyes Wide Shut. Радозналост да се испита једно култно друштво које има своје ритуале и оргијања под маском разноразних елитних представника мора донети последице по оне који нису добродошли. Одлично приказана прича, са језивим минимализмом клавира који све време прати радњу, где видимо парадокс да у свету манипулације једна проститутка узима на себе добровољну жртву на најмрачнијем месту не би ли главни глумац преживео. Ако то није хришћански императив онда не знам шта је, без обзира на нечије (не)морално порекло.
  • Ако неко жели себе поштено да намучи, онда ће Hardcore Henry  поштено одрадити посао. Од толико акције, човек не може а да се не осети исцрпљено на крају филма, због чега се и може именовати промашајем (без обзира што Tim Roth на крају у микросцени промољује главицу), али не можемо рећи да филм као такав не може отворити нека нова питања о позицији и корелацији роботике и човека у будућности која је свакако неминовна а да међупростор може бити чак и изазов за паранормално. Али један такав акциони филм је велико ништа у поређењу са филмом Snatch где је у главном фокусу добро приказана прича а не насиље ради насиља.
  • Woody Allen је познат по специфичним филмовима које је за живота радио, од нечега што бисмо могли именовати црним хумором до поп – драма са изразито сложеним дијалозима које просечном гледаоцу могу предствљати напор. У центру сваке од његових прича базични проблем је углавном – љубав. Међутим, мало је коме упао у очи његов трилер Match Point. Мишљења сам да је то његов најбољи филм који је икада снимио и верујем да је имао посебан разлог зашто је од свих филмова баш њега тако психички тешким направио. Нема то везе са Scarlett Johansson (од чијег Ghost in the Shell се више очекивало) која се појављује у чика Вудијевом филму. Невероватан је напор и кукавичлук главног јунака да у каиновом маниру убије вољено биће само да не би преузео одговорност за своје поступке. Дефитивно филм који треба погледати.
  • David Lynch-а сви памтимо по култној серији Twin Peaks. На страну сада његово шврљање по разним езотерично-психо-надреалним концептима. Сигурно је да је трагалац за смислом и да придаје велики значај символизму. Критичари га махом интерпретирају као човека који губи границу између сна и јаве у својим кадровима. Његови филмови су у већој дози мрачни, црнокомични, а неретко субверзивни и контроверзни. Ниједан филм није задао толико главобоља критичарима (чак и глумцима истог) шта је аутор хтео да каже са филмом Lost Highway. Паушална процена неких, па чак и критички настројених епископа,  је елементарни губитак љубави и последице које са тим губитком иду. По мом мишљењу, ђаво, оличен у готик- нашминканом странцу,  води конце од самог почетка а све остало је шизофренија и слом идентитета у тоталности. Јер је главни јунак заробљен лавиринтом у који је против своје воље увучен. А његова подвојеност се овде протеже чак до физичке метаморфозе која превазилази стандардна логичка процењивања унутрашње дихотомије. Од свега снимљеног, Линч прави изузетак са једном носталгичном драмицом The Straight Story, али оставља простор за хришћански угао посматрања, јер осим што кроз цео филм учествујемо у љубави једног брата који савладава препреке не би ли дошао до свог другог брата, на крају ипак остаје велики знак питања да ли је до истинског сусрета између два брата уопште дошло.
  • Руске филмове попут Остров и Монах и бес не треба нешто посебно коментарисати. Све што су аскетски оци износили као саставни део својих вишевековних искустава стало је у Острво. Монах и ђаво иде сличном линијом, али прави маестралне обрте и попуњава празнине занимљивим дијалозима, као и креативним сценама које у Острву поред јуродивог оца Анатолија дефинитивно недостају. Филмске опусе Никита Сергеевич Михалков-а такође не треба потценити. Сибирски берберин (Сибирский цирюльник) је више од филма и плитког сентиментализма. Дивна је сцена када војници певају тражећи свог пријатеља или када се главни јунак због чистоте свог срца онесвести од разголићене девојке у коју је смртно заљубљен. Наравно, то није суштина филма, мада није акценат ни на Моцарту. Постоје тврдоглавости за одређене вредности које се плитком миљеу чине наивним и непотребним. Они који више инсистирају на диоптрији Андреј Арсенијевич Тарковског морају да имају у виду да нема свако желудац да се креће његовом камером где су кадрови попут фотографије као у Огледалу, или јеванђељски мотиви као у Ивановом детињству (нпр. завршна сцена кристално јасно одсликава да само чисто срце попут детета може ходати по води). Сталкер, који иначе спада у научно фантастични трилер,  је можда најспорији филм икада снимљен, али поседује сву могућу драматичну напетост која се протеже у једном једноличном путовању где на крају главни актери поред великог труда поражавајуће не смеју да уђу у зону светости (која је код Тарковског синоним жеља) ако можемо тако да кажемо.
  • Ко није гледао филм Блистави ум (A Beautiful Mind), требао би да уради домаћи задатак. Наравно, не можемо рећи да Russell Ira Crowe није превише набилдован за једног научника, али његов таленат ипак извлачи суштину филма на прву линију фронта – проблем шизофреније и халуцинација. Хришћански аспекат сагледавања, као покушај компарације а не као тумачење и доживљај филма, је у черечењу фантазијом и проблем одвајања од онога што ум држи за мерило стварности. Сваки покушај одвајања од таквог перципирања представља за болесног страдање и пакао. То можемо видети у сцени када Russell Ira Crowe бива први пут ухваћен и приведен на лечење. Завршница, ипак, оставља даљи раст за хришћанско перципирање, да другог лека осим игнорисања властите дефектности – нема. Проблем остаје, али га је сада болесник свестан, и већ тиме што је свестан који проблем има – са тим проблемом покушава да живи даље. Ето подлоге за аскетски набој. Thomas Jeffrey Hanks је можда снимио најбољи филм свих времена са Forrest Gump-ом. Сваки покушај да се филм протумачи умањио би или оштетио саму вредност снимљеног. Слично маниру Кишног човека (Rain Man) са Dustin Lee Hoffman-ом видимо парадоксалан спој генијалног и аутистичног човека на једном месту, али док је Hoffman више оличење генијалца који тешко живи са својом природом коју није бирао, дотле Hanks приказује на помало комичан и сентименталан начин Фореста као генијалца доброте и наивности којем успе нешто што никоме здравоумном не успе – да буде човек.  Sean Justin Penn је имао сличан покушај са једним филмом I Am Sam, где се ограничени (ретардирани) човек бори да докаже основе менталног здравља ради очувања детета, али управо зато што не поседује ниједну генијалност као Hoffman и Hanks показује се у грозомори да је тако нешто у стварности – неприхватљиво. На страну сада високе емоције, нежну музику, номинације за оскара. Иначе,  Sean Justin Penn је имао сјајне улоге у филмовима као што су: Mystic River, 21 Grams, Dead Man Walking, Carlito’s Way, итд., тако да му се овај сладуњави промашај може опростити.
  • Quentin Jerome Tarantino. Легенда. Не знам да ли постоји филм који не испуњава тражене референце за одређени укус. Уме да удави, али цена добрих дијалога не гледа на километре. Можда се више очекивало од Django Unchained и The Hateful Eight,  али ако се осврнемо на његова претходна остварења можемо са стидом да ућутимо. Pulp Fiction и Inglourious Basterds морају да испливају у првом кадру његове величине да исприча и дочара добру причу – оно што је најтеже. Чак ни Kill Bill не би имао тако добру тежину да нема добих дијалога, јер су дијалози оно што бацају у страну проливену крв која се у његовим филмовима може наћи за „увоз-извоз“.
  • Jim Carrey је познат по комедијама и монтажи лица. Помислио би човек да осим гумирања мимике ништа друго не уме. Међутим, мало коме је упала у очи његова дуго припремана улога у одличном филму Man on the moon јер се и у часовима паузе од снимања уносио у лик.  Eternal Sunshine of the Spotless Mind је, такође, одличан филм који приказује како се човек опредељује да избрише сећање на вољено биће да не би више патио будући да више није заједно са бићем које воли, али завршница уноси преокрет на који нико од оних избрисаних сећања није рачунао у чему се показује неки вид судбоносности какав можемо затећи у не тако сјајном остварењу Тhe Adjustment Bureau са Matthew Paige Damon-ом (Confessions of a Dangerous Mind, Good Will Hunting) у главној улози.
  • Lars fon Trir увек паралише гледаоца. Неспремном на дубљу поруку његових филмова желудац није јача страна. Dogville засигурно са својим минимализмом заслужује похвалу. Dancer in the Dark по мом субјективном мишљењу спада у једно од његових најбољих остварења са  Björk у главној улози слепе жене која доживљајем стварности као својеврсног мјузикла покушава другачије и лепше да перципира исту од ситуације у којој се сасвим недужна нашла. Изузетно контроверзни филм The idiots приказује скупину људи који покушавају да живе јуродиво (наравно, нема ту Христа ни у наговештају), али када наступи тачка прелома да њихова идеологија треба да се јавно покаже до бесрамне огољености и код других – сви се повлаче осим једне жене која се од почетка филма чинила једино здравоумном. Ипак, филм Antichrist можда преузима већу шокантност, јер имамо приказан заиста болестан однос између психијатра и жене који су изгубили дете. Муж се истовремено понаша и као доктор и као љубавник, бркајући место професије са приватним емоцијама, док се у финалној сцени не сагледа сав ужас профила његове жене која је заправо све време глумила лудило и да је посреди много веће зло.
  • Fight Club William Bradley „Brad“ Pitt, Edward Norton) и  Shutter Island концептуално носе исту идеју филма осим што је први филм урађен у динамичнијем и агресивнијем амбијенту глобалног карактера, са одличним паролама и девизама животне свакодневнице, док у другом филму Leonardo Wilhelm DiCaprio (са сјајним улогама у Catch Me If You Can, The Aviator, итд.) психолошки приказује унутрашње трагање једног протагонисте у килавим кадровима који свакако баш због те килавости имају своју вредност. Без обзира на исту тематску подвојеност, свакако два филма за које вреди обавезно одвојити време и пажњу.

 

 

 

Advertisements