Увек сам се дивио приливу нових младих генерација. Таман када помислим да и ја негде копним, обновим енергију на новим ходајућим изворима радозналих главица. Освежим се другима на руинама властите обамрлости. Наравно, било је доста разочарења. Не у смислу да не испуњавају нека очекивања према мени или постављеним вредностима, него најпре према самима себи. Појединци су увек били злонамерни, други појединци Богом-даровани, а већина – ни хладни ни врући. Тотално погубљени. Углавном, млитави за проналазак неког већег смисла. Свакако, не смем заборавити своје дане. Какав сам био у њиховим годинама. Пионир неретке грубости према другима а лењивац према обавезама. Из таквог угла, тешим се да ни за њих неће бити касно. Не вреди, мора свако сам нешто да схвати, а још ако му на том путу негде и Бог направи добро друштво – онда почиње онај део живота који називамо коначним сазревањем. Мишљења сам да тек када изађу из фазе формалног школовања долази на испит њихово самоосмишљавање. А деси се, нажалост, да на том испиту падну и најбољи ученици.

Волим сву децу без изузетка. Волим ексцентричне. Провуче се и по који театрални психо. Јасни су ми профили, јер се отварају и мотиви. Мора некако да скреће пажњу на себе, а пошто са таквима нема ко да разговора (јер скретање пажње на себе долази управо од вапијућег за истинским дијалогом) нађе се по неки психо са моје стране да буде још луђи да улази у километарске дијалоге некад и ирационалног карактера. Симпатични су ми, али ништа мање симптоматични, такозвани у интернет сленгу – „trolovi“. Дошао сам до савршенства да измишљам кованицу „auto-trol“ чија би одредница могла бити окарактерисана да је посреди неко ко толико „баца буве другима за чешање“ да више не зна ни он сам спрам себе а не само спрам другог где је граница у којој се показује озбиљан или неозбиљан, а где граница између добра и зла. Јер у бацању бува, које су се некада звале „ватање зјала“ а данас „блејање“, мада је у свести „троловања“ суштина другачија – дотичан сам себи забибери ране. Мени је увек било важно да их испровоцирам за веће место смисла. Да у порођајним мукама роде питања којих нису ни свесни да им недостају. Само да не буду инертни и пасивни играчи.

Па ипак, не могу а да не приметим неки вид менталне кастрације. Говорим, дакле, стриктно у границама српског миљеа са покушајем да избегнем генерализације. Фокус је, ипак, на мањини. Али та мањина баш зна да поремети не само неке вредности, него да ти се завуче у желудац до сваког надражаја. Нервни систем нема о чему тада да брине, јер од његовог система на крају ништа и не остане. Упадљива је бахатост. Неки од њих сматрају, тако изузетно и болно млади, да им цео свет припада. Хришћански речено, он и припада, али не на посесиван, деструктиван и себичан начин. Да су њихова грандиозна права на првом месту и да фаталистички не праштају апсолутно ништа ако им нешто није по вољи. Не доводе, дакле, у питање да ли они којим случајем нешто добро не раде, почев од (не)писаног кодекса части, понашања, облачења, учења, итд., него да ли је нешто само по њиховој вољи. По том параметру поштују и вреднују ствари, људе, догађаје, задатке. Нове генерације или колутају очима за све што сматрају да је повреда њихове личности (фамозни улазак у њихово време и простор) и то је оно што они дефинишу „смарањем“, или, отворено улазе у бестидан конфликт са људима у чијим ауторитетима налазе повод да врше свој отпор чак и онда када их нико објективно ни у чему не угрожава. Бахатост је очигледна. Сматрају не само да у нечему не греше него да имају чак регуларно право да те науче која су твоја задужења. Одсуство минималног стида или бар елементарне куртоазије је примарно. Није то она креативна бунтовничка нарав којој је заиста стало да испита одређене вредности које јој се можда намећу, а према којој због одређене рупе испољавају сумњу или презир, него је овде акценат на типологији коју апсолутно брига за било какву вредност докле год може да истера своју „правду“ кроз неправду.

Моја генерација није била проблематична. Добро, провукао би се по који појединац, мангуп, али професори су се поштовали без обзира ако се није волео њихов предмет. Можда само желим да се сећам добрих ствари. Истина, била је другачија етика, почев од облачења до нимало размажених ставова оних који су нас некада често, можда и прегрубо, формирали. Просјацима се нико није ругао; у Цркву се ишло ретко али нико није правио спрдњу са светињама; старијима као и мајкама са децом се уступало место у аутобусу. Није морао то нико да ти каже или црта, знао си јер си тако васпитан. Не могу рећи да није било подела на богаташе и сиромашне. Било је. Али, они мудрији а сиромашнији су знали да покоре „кешоловце“, али је истини за вољу било богаташа које имовинско стање није искварило. Нове генерације, част изузецима, немају ту свест. Као да су их родитељи учили да се себично боре само за себе. Прилив нових и младих родитеља то искуство само потврђује. Од патолошке презаштићености до максималне незаинтересованости за своју децу. А деца су деца, сваки свет је посебан и тражи свој проналазак. Са друге стране, нису млади толико незрели, али је чињеница да лако проћердају и оно мало стечене зрелости. Сада живе у помами за неким видом публицитета. Интернет им је одрешио руке да све оно што смо ми некада бележили интимно у неки дневник или делили само са изабраним кружооком људи, све што помисле обелодане као да је посреди Откровење. Колико су безазлени у наивности, толико ми се некада чине да су безазлени и када зло чине. Не јер је зло безазлено, него јер не увиђају колико страшно зло може бити. И нимало им не смета да им неко гура нос у приватност, јер у ери техноманије – приватности нити желе, нити има. Заправо, свака могућност једне здравотајности је огољена. А Тајна је лепа само док се чека док свака огољеност убија изазове. Мислим да је данашња криза младих у засићености свим садржајима, а немајући неки већи смисао за који би се могли ухватити, повлаче се у неку разочарану изолацију где престаје било каква активност. Они то називају „опуштеношћу“ а заправо сами добро осећају на својој кожи незадовољство, немир и пакао.

И таман када мислиш да је смак света са једном генерацијом, појави се наредна, само годину дана касније која покаже да нема правила. Да није истина да је само једна генерација „тамо неке године“ била узорна и да нема даље. Или да је тобоже то привилегија само неких добрих родитеља или разредних старешина. Шипак. Има. Прошле године сам, примера ради, заиста био у шоку и забринут. Забринут не за себе, него за стање свести младих. Увек сам се трудио да разликујем њихову метежност од злонамерности – да није исто, као и да владање нема никаквих додирних тачака са нивоом интелигенције или оцена са карактером. Ове године сам упознао неке нове клинце. По типичном шаблону одмах видиш где ће бити рвање а где не, где се како мораш поставити а где не, где мораш затегнути уже а где попустити.  Зато никада нисам волео та кукамавкања старијих који су све мерили према својој генерацији и неком свом измишљеном „бољем времену“ и да су они „били бољи и другачији“. Шипак на квадрат. Мало сутра. Нема правила. Сведок сам дуги низ година како се универзалност неких невероватно сложених и харизматичних светова креће у сјајним цик – цак поскоцима. Таквима бих без пардона могао да поверим све. То се одмах види. Исијавају љубећом топлином коју време, нити средина није покварило. Желе тако. Нико их не гони да раде против своје воље. Не продају финоћу испод које се на крају испостави читав пакао. То су они због којих заборавиш оне дезоријентисане и који не дају лако на своју промену. И ако препознају твоју емоцију, и себедавање, не само неко пуко знање о „чему/коме“, предаће ти истом мером најинтимније тајне. А тек тада откриваш колико је велика твоја одговорност када ти неко повери и поклони светове које никоме другом пре тебе није даровао.

И не судим ниједноме. Можда само чекају у својој тами да неко дође и упали светло…

13076870_256836407994835_643588741097288863_n

Advertisements