Сувише смо навикли да светост, која је дар Божији, посматрамо јуридички, моралистички, супериорно, махом према одређеној заслузи за одређени труд. Можемо чак и у Јеванђељу да нађемо трговачке параметре када Христос пореди Себе са трговцем који ревнитељима даје одређену плату или талант. То, пак, не значи да је Он заговорник трговачких односа, јер реално – односа онда не би ни било.  Светост перципирамо као одељеност од властитог искуства. Можда је и пренаглашени аскетски идеализам таквој слици кумовао? И даље ми је нестварно да аскетска диоптрија сагледава искључиво један сегмент духовног живота у човеку.

Да ли Бог може уопште другачије и деловати преко неког човека а да он већ у неком греху не стоји? На страну сада догматско инсистирање о дефиницији греха као смрти или плитке теологије која увек вуцара и етикетира човека као биће недостојно Божије светости због његовог ниског морала (ту су се, верујем, излизале све могуће и немогуће проповеди). Сваки човек је сам по себи већ окрњено биће. Без обзира на високу фреквентност његовог интелектуализма, или високу компететност у неким професијама, или готово надљуску талентованост у неким занимањима. Човек се лечи на ранама Другог. Човек се крпи на Жртви Христовој. Парадокс. Изнова. И изнова. Инсистирати искључиво на духовном перципирању човека, значило би демантовати самог човека, јер човек је двоприродно биће, и материјално а не само духовно. Ако је већ човек окрњен шамаром смрти самим уласком у постојање, инсистирати на духовном савршенству значило би уништити и његову материјалну сферу. А материја није за потцењивање, да се не ругамо Творцу, него није акценат на укидању већ преображају њеног егзистирања. Наравно, вишедимензионалним рукама Бога Тројице.

Мени лично је после 11. година верске наставе и даље поражавајуће да приливом сваке нове генерације чујем да децу нико није учио о светости која им је дарована путем Крштења, Причешћа, итд. Ореол, као иконички символ који указује на језик Педесетнице, уместо да постане перспективом да човек на њега гледа као на природни састав бића, гледа се као на неприродни „ентитет“ који ни по коју цену не може бити део природе. Да зло буде горе, нико не верује да може бити свет. Траже се изговори. Да се испуне неки услови и критеријуми. Али, није то ни осећање недостојности, него просто речено – неверовање. А неверовати у своју светост значи наругати се Богу, Који је једини свет, јер Он је тај који на свакој Литургији не штеди да излије Своје нестворене енергије на Сабор који му се по љубави одазвао. Зато, ако је неко примио дар, зашто каже да није ништа примио? Ако си се причестио, зашто хулиш на Духа Светога да те није осветио? Који су то, коначно, услови за нечију светост? Једни кажу: мошти. Али, од многих убијених хришћана (спаљених или лавовима поједених) ништа није остало. Други кажу: чуда. Али, многи канонизовани нису учинили ниједно чудо за живота. Трећи кажу: морал. Али, многи хришћани су пре покајања били велики блудници и убице. Хајдемо још дубље: Игњатије Богоносац – од њега ништа није остало, али је наводно остало само срце које лавови нису хтели да поједу. Дјева Марија је учинила највеће чудо дајући људску природу Богу Сину, али није она та која је ходала по води, дизала мртве, претварала воду у вино. Апостол Павле, док је био фарисеј Савле, гонио је хришћане. Користим ова именовања светих да поклопим аргумент базиран на: моштима, чуду и моралу. Зачудо, Божију светост нико не помиње као узрочника светости, него се маргинализује пред овом „тријадом“. Отуда сви они култови око феноменологије светости који су увек прикљештени опасном дозом сујеверних убризгавања у мождани кортекс бића.

Поентирање је у томе да у „зони сумрака“, која се зове властита индивидуалност, треба прозрети где је тачка прелома Божијег деловања да би човек успео коначно да искорачи ка некоме различитом од себе. Бог се не саблажњава на нашу неморалност. Не гади нас се. Не стиди нас се. Може бити у свађи са нама, али не значи да нас не жели видети спасене. Дакле, брине, воли, болује са нама. Као прави Родитељ. Узмимо за пример неморалне људе. Једног наркомана или блудника. Може ли Бог деловати кроз њих? Може. (И ово ће сигурно нажуљати све оне који светост посматрају једноличном путањом. Јер се занемарује најосновнији парадокс: ниједан човек није све време добар као ни све време зао. Вероватно је да постоје одређени потенцијали који некога чине више или мање подложнијим да прави неке грешке, али ни то није мерило да је једна страна у нешто привилегованијем положају пред Богом. Зато Христос каже да ће многи први постати последњи а последњи први. Ту, међутим, проблем можемо тумачити на више нивоа, јер Христос као да указује на неку врсту трке, али ако је неко постао последњи не значи да је лишен удела победе, него да је због губитка врлина учинио себе мањевредним, али то још не значи да није спасен. Оно што није спасено Христос прави у компарацијама са лудим и мудрим девојкама, или отворено са повраћањем као у књизи Откровења).

Сигурно је да се Бог не слаже са њиховим изборима, али је још сигурније да њихово несрећно стање није Он изабрао, нити жели да унесрећени у том стању остане. Бог тражи онај међупростор, међупролаз, где се може провући, да тако кажемо, између два греха када човек одмара у зони пасивности. Да му се обрати кроз неку реч, савест, књигу, филм, другог човека, Цркву на крају крајева ако она већ није на почетку. Постоји пуно људи којима много тога смета, али је немогуће рећи да, иако су се поистоветили са таквим модусом битисања, да они заиста уживају у томе што раде. Јер не уживају. Не воле. Раде оно што не воле. Воле оно што не воле. Отуда немир и незадовољство као рађање и смирај свакога дана. А Бог тражи процеп у човеку када човек одмара од свог зла да му се баш тада обрати – када је човек сам у себи. Када још човек није опредељен за афирмацију или негацију.

Оваквим приступом се отвара велика смелост и велика нада за сваког човека. Нема потребе пасивно изоловати себе, јер по типичној инертности тражимо алиби за властиту позицију – да нисмо велики као неки светитељи. Ту је кардинална грешка. Управо је ово темељ на којем човек тражи легализацију и оправдање свог зла. Напротив. Бог се не саплиће о нашу неморалност, него гледа да нас изнова освоји као да је баш тај пут последњи пут да се ми не бисмо једном трајно изгубили. Уосталом, чак ни труд, толико глорификован у аскетским начелима, не доноси радикална решења која би неодступиво, чак и поред добре дисциплине, установила загарантовано обожење. Све ми више делује да наш однос са Богом наликује односу родитеља и деце када их купа од обичне прљавштине. Ко може да прими – нека прими…

 

 

Advertisements