Где су границе између покривања и откривања нечијег греха? Са једне стране, хришћански императив љубави иде до максимале покривања нечијег недостатка, а опет, са друге стране, указује да не треба да недостаје критички и изобличавајући моменат ако бестидност другог, као и своја властита, узме маха. Ако се иде линијом покривања нечијег недостатка, то не мора увек да се протумачи као акт љубави, већ и као акт заташкавања.

Рецимо, неко не жели да се његова или срамота некога другог обелодани, па ради на прикривању неког злочина. Тешко да ту има врлине. За данашње правосуђе уопште се не полази том логиком. Узмимо за пример један случај од пре неколико година. Брачни пар је упуцан од свог 14.-шњег сина. Родитељи су преживели и опраштају му, јер не могу да живе без њега. Осуђен је на 17. година. Адвокат мисли да је природно да родитељи опросте, али проблем види у томе што оптужени не препознаје свој злочин као злочин. Родитељи, по тој логици ствари, и по мишљењу адвоката, морају да опросте, јер ако нису родитељи за њих неће бити смисла постојања. Мајка каже да не може да буде више мајка ако син није ту. Отац је укључио дуги низ година сина у све могуће активности, али очигледно све време није видео њега као њега. Колико моја маленкост примећује, момак је имао све што пожели – ту видим корен проблема. Да је овај случај окренут према некоме ко није из биолошке линије, та линија опраштања нечијег злочина, тек ту бисмо били на прагу хришћанске љубави. Овако више можемо да видимо осујећеност родитељске замисли о породици која се показала трагичном, и да праштање не долази као акт љубави него као могућност да се на неки начин окаје што је та замисао о породици пропала. Други случај, од пре неколико година, неки родитељ на суду, поред свих заговорника смртне казне за убицу његове ћерке, позвао се на Свето Писмо и на Христа рекавши да он даје опроштај. И једино је та реакција родитеља изазвала плач осуђеног који је дотад на оптужбе свих осталих био тотално равнодушан. Данашњи хришћани не праштају ни ситнице. Вербализују најбаналније могуће ствари. Како год да поставимо проблем, правосуђе не занима ни нечије кајање, ни нечије праштање. Оно је лимитирано према једном тренутном акту и према том једном акту мери и вреднује целокупног човека. Заправо, овако раде сви људи.

Вратимо се на постављени проблем. Откривање или прикривање? Можда ако је акценат на неком интезитету мањег протока грехова које можемо детектовати у свакодневним односима: лаж, клевета, оговарање, преједање, напијање, итд., (мада су и ту линије танке, јер у трептају ока лако и ови мали недостаци могу постати иницијална каписла да се неко веће зло деси).  Али, ако је реч о протоку већег обима дефектности, свако кокетирање у знак добре воље не чини корекцију другог, јер други не само да не препознаје свој промашај, него наставља да га чини тамо где је само привремено направио паузу. Ту га одобровољавање посредством другог уопште не оплемењује да постане бољи човек. Нема стид ни у наговештају а покајање је евентуално на нивоу неке далеке фикције – чак не на нивоу ни неке идеје.

Погледајмо молитву „Оче наш“. Она је експлицитно недвосмислена са оним: „Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“. Али, постављам питање, да ли је свако ношење крста од Бога? Да ли је нужно увек ћутати пред нечијом пресијом, било да је она директно уперена против нас или против неког другог а да смо тога сведоци? Христос, као Син Божији, Богочовек, никада не поступа на исти начин. Пред Пилатом ћути, али пред Кајафом се буни. У храму користи бич и висок тон, али према блудницима налази помиловање. У Гетсиманском врту издајнику Јуди се обраћа љубазно, док на истом месту строго се опходи према апостолу Петру. На једном месту проклиње градове а на крсту разапет свима даје опроштај.

Дакле, тешко је ићи логиком једносмерне улице јер не постоји решење за сваку ситуацију. Можда је акценат на томе да човек не треба да се ослања на себе, већ на деловање Духа Светога, да ослушне Његову процену у себи према Христовом моделу у смислу да ће Дух дати речи (и реакцију) које човек треба да каже (или продејствује) пред парничарима. Можда тек тада, ако је и тада уопште време и воља Божијег деловања јер се Он не може штеловати као сат или интернет, дођемо макар у делимичну спознају како се треба владати, и да ли је нечије зло за откривање или прикривање. Али, који год пут да изаберемо, у сваком путу ћемо испасти саучесници. Било да ћутимо или да говоримо. То треба да нам буде прво и последње – јасно. Нема неутралне позиције. Не можеш бити равнодушан. Не можеш бити по страни као да те се не тиче. Јер све чега си сведок – већ си укључен. Затворити очи пред неким сазнањима значи блокирати одговорност која до нас стоји. Тако долазимо, коначно, до дефиниције неутралности: „Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих“ (Откр. 3, 15–16).

 

 

Advertisements