• Колико ли је човек бруталан према себи ако почетак сваког новог дана посматра као казну за своје постојање.
  • Слободан човек све своје са собом носи – поробљен човек пушта корење на само једном месту управо због немогућности да било шта у себи понесе.
  • Безлични људи личе на крпе са којима само треба обрисати своје чисте руке.
  • Што је мање дете у нама – веће су шансе да се људска душа разболи од неслободе…
  • Да ли су све неизвесности амбиси који нам прете ништавилом или само прозори који доскоком погледа треба да нас изведу на много већу тајну егзистенције?
  • Није природно за ембрион да остане у својој љусци. Живот тражи рађање. За човека је тим мање природније да остане затворен. Мора се отворити према другом. Ако жели постојање.
  • На нечијим лицима не видиш старост него боре у чијим браздама можеш провести године а да из свих тих намучених прича више никада исти не изађеш.
  • Ништа није лепо само по себи него свој укус ствара из племенитости која се са другим дели.
  • Добре мисли подижу се високо до неба али од њих користи имају и они који на земљи стоје.
  • Према сразмери чистоте – душа испија своју безбрижност.
  • Обавештења, позиви, поруке…помогли су човеку да једино сам себе не чује…тек онда почиње излуђивање.
  • Неки дани су сиви само због тога што чекају на твоје уношење светла.
  • Једно је хранити се приливом сензационалних вести које махом уништавају душу а савим друго је хранити се упијањем смисла који зна каква утеха је човеку потребна.
  • Слепоме не можеш говорити о Богу јер не жели да Га види, а опет, има таквих слепила којима интуиција јасно говори да свет који познаје није све што има постојање.
  • Много тога поробљава човека али ниједан притисак нема силу да обузме светлост која из човека еманира.
  • У храму ћеш наћи све осим самог храма – ако желиш да видиш.
  • Не постоји мртва природа. Постоји само обамрлост човека против чије жалости чак и природа устаје у одбрану.
  • Свако има своје подвојености али само упорни проналазе властити синхро, макар и он трајао кратко.
  • Деца су ме хиљаду пута спасила од смрти – неосетљивости.
  • Вера уноси нијансе у свету који не познаје боје.
  • Мрак се умањује пред блицом муње. Тако и суморну свест треба прекидати са светлостима ума које тама не може обузети.
  • И када човек удовољи свим својим фантазијама – свакоме празнина на крају каже да је боље бити здрав на неком другом месту неголи будала у освојеном.
  • Мања би аутодеструкција била у човеку када он не би тражио публику за своје самоповређивање.
  • Сваки систем се гради на ућуткивању сиротиње која се још лакше компромитује само зато што верује да не заслужује и не вреди више.
  • Ако нема другог – човек је болесно задовољан својом интроспекцијом.
  • Неки снови никада не полете а неке чежње не престају да маштају бар о једном крилу.
  • Ера информатике је имала за циљ да човека приближи другом човеку али је учинила само да се човек додатно отуђи чак и од себе. Зато незадовољство опстаје јер ниједан тастер не може да доведе до слободе кроз прозор монитора.
  • Не жалости човека толико неки проблем колико свест да празнину у себи мало чиме може испунити.
  • Докле има радозналости биће живо и дете у нама.
  • На крају ће бити као на почетку: свако ће стати пред дрво познања добра и зла и јешће плодове којима је постао најсличнији.
  • У подводним сферама непознатог – човек треба да тражи откуцаје свога бића, јер тек када тај импулс пронађе, изрониће на кисеоник живота да сунцем наде прослави рађање новог човека. Сваким даном…
  • Када своје мисли стопиш са Небесима – постанеш толико једносливен да је твој властити ум тешко разлучити од садржаја који носи и којим је ношен.
  • Било да живиш сам или имаш неког – опстаћеш само ако постоји једна узвишена вредност за коју сте сви једнако везани.
  • Све повластице овога света не могу стати на једну столицу – толико је свака моћ привид истине и гаранција сигурне пропадљивости.
  • Од злурадих људи у потаји не очекуј пуно потисака за неке спознаје.
  • Када човек заборави или потцени разлог свог постојања – ту је природа да га подсети и одобровољи.
  • Ништа страшније од марша преозбиљних аналитичара.
  • У почетку новог дана гледај да се распршиш само на узвишене ствари и вредне људе.
  • Основа сваке јаке личности је да не очајава баш онда када има највише разлога за то.
  • Када си спокојан – није важно куда путујеш, јер си већ у себи достигао крај и циљ свих кретања достигнутих миром.
  • У техноманији човек губи најмање пола идентитета.
  • И најтврђе срце може припитомити туђа љубав, само ако није толико сујетан да игнорише предавање осећања другог.
  • Чудно, док неки улажу велику веру тако да могу ходати и по води, други толико жале над собом да не могу ходати ни по сувом.
  • Имаш једноставан избор: или ћеш помоћи својим даровима да се развију и да те прославе, или ћеш их уништити тако што ће у теби да пресуше за било какво добро.
  • Докле год се имаш ослонити на некога – нећеш се помрачити, нити проћи…
  • Они који лажу себе да је све у реду само да не би изгубили свој себичан мир – први пуцају.
  • Докле год буде игре – биће и детињства. А само маштовити људи никада неће дозволити себи да остаре.
  • Сломљени људи увек покушавају на погрешан начин да утоле своје незадовољство због чега и не долази до корекције.
  • Никада комплекси нису знали за умереност јер им је апетит јачи од доследности према себи.
  • Бог је спреман растопити све што је створио за наклоност љубави човечије, али човек је тај који његову љубав не познаје јер истој леђа окреће.
  • А шта ако они за које сматрамо да су нам непријатељи који нам деру кожу – да су нам пријатељи, јер нас својим цепањем само одвајају од непотребних садржаја и страсти за које смо чврсто везали свој идентитет?
  • Ако не поштујеш вредност новог дана – научи се од деце, она ће ти показати како…
  • Људи на већим позицијама увек продају фекалије онима на нижим позицијама, али веће зло од овога лежи у чињеници да они који стоје потчињени под одређеном инстанцом воле свој пакао који им се предаје и намеће.
  • Бог те подиже до једне границе када си још слаб, а када ојачаш после идеш пешке сам…
  • Изгубљеност, перспектива је мозга. Лавиринт, изазов је духа.
  • Љубав ће победити свако нестајање…
  • Људски апетити су абнормални када је у питању простирање жеља. Комформизам је само природна последица. Мало ко полази од перцепције скромности. Јер није битна величина остварених жеља докле год постоји довољно светлости да и кроз најмање окно од човека прође. А онда? Онда, у обасјаности својих нутрина, указују се степенице које придржавају кораке ка сигурном усавршавању, а тада више није битно колико си стар и колико си пролазности сахранио.
  • Ко није спреман да напусти своју јазбину – овековечиће се у изолацији од својих ставова.
  • Излишна су сабрања где нема човека који би поклонио пажњу другом човеку.
  • Овај свет није зао – само смо себи кастрирали добре погледе уроњавањем у све што лепота није.
  • Када добијеш а не када обијеш слободу другог – онда други више нема могућност да затвори себе, јер је парализован твојом љубављу.
  • Само велики људи немају страх од стајања на ивици јер имају довољно искуства у својим крилима која их чувају од сваког падања.
  • Људским снагама је дата велика власт – да се уздигне изнад небеса и да достиже неслућене висине. Умор је неминован али је награда велика.
  • У оптерећености над финансијама – деца прва испаштају…
  • Што те није разнело – само те је просветило…
  • У себичним помамама за приватним екстазама – искључивости су веће а мождане активности мање.
  • Што су веће маске на појединцима већа су и отуђења међу људима.
  • Самовања претварају живе ране у росу чије злато ништа не може компромитовати.
  • Када се две пустиње пронађу – љубав међу њима кроји светлост која отклања празнину.
  • Да би неко познао своју наготу мора бити надпросечно интелигентан јер са тим познањем долази и осећање срамоте која је почетак преиспитивања и самокорекције. Код малоумних такве перспективе нема. Идиотизам је тесно повезан са осећањем бестидности а када се они уроте онда нема поставке питања о могућности погрешивости и поправљања.
  • Од срушених илузија о нечему или некоме – колико год било болно – нема бољег перформанса за здравље своје душе.
  • Дефлорисаност бића мора донети неке последице. Некоме су оне конструктивне а некоме по идентитет фаталне.
  • У спокојству дома почивају добра сећања.
  • Једино аутентична вера даје аутентичну рефлексију. Све остало су идоли и фикције чак и под паролом а не само демантом вере.
  • Колико год био мртав, постоје моменти када током твоје духовне смрти долази Баштован који није од овога света, да на твом лешу посади најлепше цвеће како би по твом буђењу тебе најлепше изненадио а твојим исцељењем другима замирисао.
  • Где се љубав базира на другима – такав ланац тмурна времена не могу поколебати.
  • Када пронађеш свој таленат – стисни га чврсто и немој пуштати…
  • Добар човек ствара светлосне мостове са целим светом – ако се и усамљује чак ни тада не прекида комуникацију.
  • Докле год има бар мало наде – ништа није још мртво.
  • Узалуд човек гради одбрамбени механизам са билион сигурносних заштита ако је и даље толики идиот да не може да схвати да се за неке ствари не иде – главом кроз зид.
  • Када дођеш у познање своје ништине онда не остајеш беживотно статичан него потпаљујеш кораке свог постојања да пронађеш Онога ко има власт да од твог неминовног нестајања направи скок у ново постојање.
  • Човек робује само оним фантазијама које одговарају природи којој је најсклонији да се са њом поистовећује.
  • Када се невиност душе сусреће први пут са могућношћу свог умирања – тада почиње прво сазревање.
  • Уроњавање у властите дубине је почетак спасавања крхотина које су од бића остале.
  • Сваки човек, ко је бар мало поштен према свести о властитој пропадљивости, без обзира на подземне хороре свога наличја, дубоко у себи гаји бар неку минималну свест о потреби и чежњи да достигне лепоту која га надилази, а у којој, опет, тражи назнаку, могућност, надање да ће у усмерености за извор нетрулежности наћи и своје незалазно сијање.
  • Брзе су ноге ажурних на сваку бесмисленост и још брже на сваку лојалност рутине која се по цену још већег бесмисла мора поштовати.
  • Када се границе између мушког и женског пола изгубе – добије се савремени свет где су улоге изопачене.
  • Немогуће је стражарити над сигурношћу другог а бити у потпуности равнодушан пред светлошћу која није од овога света.
  • Оностраност има своје упаде у овопропадљивост на увек исти начин али то је не угрожава да својим огледалом приказује право лице ствари.
  • О чему мислиш – у томе пребиваш и јеси.
  • Дивљу природу само чисто срце може припитомити.
  • Наивне су интроспекције у којима нема места за очи другог јер тек из позиције другог можеш имати моћ да сагледаш своју гротеску.
  • Заљубљени углавном траже стварност која на њих личи, иако прећуткују сарказам постојања да они сами ни на шта не личе. Љубав није тако неодговорна да пребива само у фантазму каквих неостварених жеља или надреализму која би стварност свакодневнице себично игнорисала.
  • Жедног већег смисла напојиће и капи ако се потруди да нађе право место, јер када нађе право место неће се више борити за капи будући да ће имати познање да извор није само од малих ствари саткан.
  • За твој преображај је већ све учињено и спремно – до тебе је само да дођеш и приступиш.
  • Не узимајте медије сувише озбиљно ка срцу јер што је било јуче – данас више нема постојање. Тако ће и сутра бити.
  • Некога ни сва светлост живота не може отргнути од заљубљености према властитој депресији.
  • Можеш обићи цео свет али тамо где си положио љубав своје душе – ту стварност осећања своје домовине носиш свуда са собом.
  • Људе занима само онај тираж који може удвостручити њихову таштину.
  • Многи људи имају таленат који би хтели пројавити али су углавном неки други испред њих који би да их у томе спрече.
  • Спекуланти лове у плићаку, а посвећени не беже од дубине јер знају где је богат улов. Ко воли пецање смисла, не кокетира са тривијалним.
  • Свако тражи Бога који ће да га нахрани. Зато и настају идоли…
  • Сумњиве су радости где пријатеља нема…
  • Неодговорно је бити спокојан у време неизвесности а пошто нема ничега извесног онда нема ни времена када је спокојан могуће једном трајно бити.
  • Човек зна само да јадикује и жали над собом зато што не зна да поштује себе. Отуда зло у свету. Јер надмени као и очајни једнако не воле себе. А када би знали да су сада само као гусенице онда би им се отвориле очи да је само питање времена када ће постати лептири. И већ би то донело мало утехе. Јер обличје сваког човека пролази али аутентична метаморфоза припада Вечности.
  • Сваки нови дан није заробљени круг где човек попут пса јури, или попут змије једе, свој реп већ изазов да продише на нов начин који је старом човеку претходног дана недостајао.
  • Истинска љубав не мери своју пожртвованост…
  •  Живот за тебе почиње када све почне да се руши, јер тек када почну да падају сви идоли и да кризирају постојећи односи и вредности, тек тада прави део тебе долази до изражаја да у заласку ништине сване у новом искораку.
  • И најмањи од овога света очекују нешто. Очекују другог, другачије, чудо. Било шта. Јер чак и најнеписменији људи овога света, чак и животиње које немају фамозну људску словесност, у дубини себе, сасвим интуитивно, знају да све што знамо и све што јесмо – није последња тајна овога света.
  • На крају сваког менталног ходника наших нутрина увек остаје избор између наших холограма од зла и наших прозора до слободе.
  • Не брини се превише јер оно што ти видиш као препреку за наставак свог животног пута, само је рачвање и раслојавање другог пута који иза њега сакривен лежи.
  • А шта ако они које сматрамо зверима пред којима се осећамо угроженим немају ништа од крволочности него их наш страх таквима чини?
  • Човек свагда покушава да нађе излаз из свог лавиринта, из својих застрањених неурона, а не види да оно што он тражи да је управо он сам у средишту своје потраге. Тек када му Бог отвори очи – он може познати ову тајну. А када ово позна онда више неће трагати за собом већ за Оним ко му је тај поглед дао.
  • Вечност је смрт ако нема другог и Вечност је живот ако има другог. Окретање смисла није у људским монадичним рукама него у жељи да сретне некога другачијег од себе. Из таквог угла се открива да ли је вечност за некога Рај или пакао. И ову тајну само љубавници према човечанству познају, док они заробљени својим прорачунима настављају кретање једино у ништавилу.
  • Сваком је потребан звук тишине да ућутка метежност која одузима здрава тиховања. А када се човек миром напије потребан је другоме који од немира болује. Зато ниједан мир не може бити себично стечени капитал већ је његова мера да се пода бесплатно ономе коме недостаје.
  • Људи стрепе од разних утвара али врисак своје душе не препознају као вапај за спасењем, јер је то једино од чега се треба плашити.
  • Човек је више биће имитације неголи креације. Изгубивши критички ум, човек инертно усваја само понуђене моделе које затиче у спољашњем свету али зато губи познање какву карикатуру прави од себе ништећи унутрашњи развој којем такво плагирање није потребно.
  • Није ти непријатељ свако ко не мисли твојом главом. Често су нам највећи пријатељи они који нам делују чудно са својим углом разумевања.
  • Иза пиксела на монитору видимо промоције разноразних и доброћудних протагониста али иза маске самопројављујућих мало ко од нас има увид какво наличје заиста председава.
  • Има нечег поражавајућег да човек који је већи и од неба и од звезда – своју судбину темељи само на потрошачкој свести и преживљавању.
  • Како децу навијамо таква деца постају. И наравно свако наше незадовољство дететом није последично увек до детета него управо од узрока у самом родитељу које осуђује развој управо тиме што властито дете посматра као механизам уместо као живо биће.
  • Само аутентични боеми познају тајну живота јер само у њима ниједан комплекс нема право на преживљавање.
  • У промени перспективе – затвора нема!
  • Када пресечеш пупчану врпцу са неодносима и искуствима који нису донели очекиваног плода – тада почиње твој живот, и та фамозна слобода.
  • Ко није научио да ослушкује себе – тешко да ће научити да буде добар слушалац других. А у тим гласовима је све – и добро и зло. Свако чује оно што жели да чује и према тој мери свог наличја тумачи себе и друге.
  • Ко поштује даровано на дневној светлости – ноћи претвара у свечане дијаманте које скупља у духовну ризницу…
  • Аутентична љубав не сумња у ослонац који проналази у другоме а други потврду своје снаге налази у љубави коју сам даје и којом је сам љубљен. Ето у чему је тајна здраве узајамности!
  • И док нечији угао посматрања умишља да си ленштина која се излежава ризикујући здравље своје душе, мало ко има твоју перцепцију колико се напињеш да савладаш у себи најгоре.
  • Јутра састављају оно што је јуче било разбијено. И коме сломљеност није једина солуција постојања – подиже весла за нову пустоловину дана који тек предстоји.
  • Човек је као оловка. Једно крхко створење. И човек се попут ње ломи често када год жели нешто добро да напише на страницама свог живота. Али ту није крај. Док има оловке имаће се и који смисао нарезати. Грешке у писању као и сломови живота су неминовни. Али када кризе прођу јер морају да прођу онда ће када човек нестане остати смисао који ће други читати за своје узрастање. А ту је разлог много већи од разлога тренутног слома.
  • Чисто срце увек има неке специфичне пријатеље са којима дели најлепше моменте.
  • Уједињена љубав пробија два зида. Један је зид отуђења а други зид који препречује Онострано.
  • Снови доносе најлепше дружење са символима који станују или са другог прага свести или са другог света који не познајемо довољно али га по дару наслућујемо. А ко уме да сања неће окаснити ни да пружене символе преточи у стварност свакодневнице. И добро је знати да само мислимо да смо будни јер право буђење је Догађај који ће тек наступити…
  • Сви су жељни одмора. Од нездравог посла. Од нездравих односа. Од поремећених вредности. Али је највише човек уморан од празнине и зла своје душе. Када би се потрудио да отвори своју душу унео би свеже ветрове да проветре неред и прашину. Надасве, изненадио би се пријатно запремином видокруга и мира које би нашао у себи. Јер без овог отварања узалуд се ко чвари на сунцу и мору ако је у себи и даље дубоко несрећан и незадовољан.
  • Када се двоје воле – светлост је само последица љубави. Ако се двоје не воле – сећање на светлост их може поново зближити.
  • Не постоји крај света. Постоји само ризик где ћеш усмерити своју душу. Одатле почиње перспектива која устројава постојање.
  • Углавном мислимо да нисмо као други људи и да еманципација чува своју неутралност, али ретко примећујемо да док ми проучавамо друге неко и нас са леђа гледа а да зло буде горе – постајемо део оне климе коју осуђујемо.
  • Светлост Божија најтеже пролази кроз скучене људе којима је тесно чак и у самима себи бити.
  • Неки људи толико дају своје срце да не стављају на њега ни заштитну браву, али зло долази од одсуства жеље да кроз та врата прођу они који су позвани из највеће љубави.
  • Када скупиш све мисли под једну сталоженост – светлост ума прожима сав видокруг.
  • Савремени човек може решити готово сваки проблем али усамљеност не може тако лако преболети.
  • За бездушне људе Васкрсење Христово ништа није променило него им је сва егзистенција остала упрта у страдалника који је остао на крсту.
  • Прозреш ли у људске неодносе, увидећеш где сва та гламуризација и помпезност на крају завршава.
  • Када се укажу есхатолошка окна – немој се колебати да кроз њих прођеш јер спасиће се само оно што је претрпело преображај док оно што је остало равнодушно остаће у својој пропасти неизмењено.
  • Човек добија на величини тек када спозна своју мајушност!
  • Божија љубав непрестано чини да ставља небеса под наше ноге.
  • Добра утврђења одолевају највећим ударцима света.
  • Чудно, они који нам се највише пењу на главу – у нашем трпљењу траже свој спокој…
  • Онај ко те храни тај те не контролише већ своју исхрану из љубави црпи да је твоја сигурност на првом месту. Ако је такав закон инстикта положен међу животињама, колико више би требало тако међу људима бити?
  • Искорак ка Оностраном је већ успостављање Њега Самог у овостраном а ту сваки страх од непознатог престаје са сударом Лепоте.
  • Подељени погледи увећавају хоризонте…
  • Када би се твоје срце ротирало само око светлости – ниједног човека не би изгубило.
  • Мало који проповедник није оболео од месијанског синдрома а ту су лудила загарантовано присуство у одсуству публике. Каква времена иду још мало па ћемо и своје виртуелне налоге тако користити – ако већ нисмо…
  • Неки људе мере друге људе по томе колико су ништавни а не виде, нити мере колико ништавне нешто мучи. Није коректно своју супериорност мерити спрам инфериорних. Узалуд таквом правда и врлина ако својим здрављем болесне проверава само да би их дотукао.
  • Прави учитељ се никада не надима над својим учеником а прави ученик никада не одмерава своје снаге са учитељем.
  • Ноћи су дивне за сваког оног мистика који не мисли само на себе.
  • Узалуд неки подижу границе и појачавају зидове јер ће аутентична љубав увек наћи могућност како да их превазиђе.
  • Постоје радости због којих се не опомињеш жалости. Дивна су јутра која се не опомињу тешке прошлости. Дивна је нада која у свежим ожиљцима више не осећа бол јер само безнадежнима бол је све што имају и желе.
  • Нити је сваки сабор мерило присности, нити отуђења. Постоје присности где отуђење не престаје, а постоје странци са којима делимо најинтимније тајне. Свако друштво има своје добре и лоше стране само што неко вешто крије своју патологију а неко је са каматом додаје бестидно. Има нас разних. Али само свети људи (надасве, добри људи који су способни за рефлексију) имају дар да на саборима различитих мимика и психологија – увек исти однос покажу према свима једнако. Њих нити мења туђа врлина, нити безумље јер првим се не пореде а другим се не смућују. То су лица које не трпе маске. Лаж, интригу и клевете. То су лица која својом драмском прецизношћу опхођења чине демаскирање овога света у његовом најнељубавнијем стању.
  • Није свако воајер ко себе скрива јер колико год изгледало необично постоје људи који су сачували своје здравље болујући од стидљивости.
  • Када Бог подмаже срце – нема места за корозију и баговање…
  • Од заједничке празнине нема веће пропадљивости…
  • Нека лица су сасвим безазлена док се иза погледа њихових открива сав чемер слепила само зато што су све зенице у одмеравање положили.
  • Нема несрећнијег човека од оног ко остаје равнодушан на сливање радости која му се предаје.
  • Свако има своје демоне али их се само разуман стиди док их други са поносом показује сваком.
  • Чудно, неке ствари процветају тек када неки људи оду из нашег живота а још чудније је да и други људи процветају када остану без нашег присуства.
  • Добро смо док се не покаже другачије…
  • Све се пореметило. Због техноманијакалне везаности за виртуелно изгубиле су се све границе где човек почиње а где престаје.
  • Погледи невиних у нашој пажњи траже ослобођење…
  • Човек се рађа у оној води где игра мами стваралаштво истом удицом којом стваралаштво пеца игру.
  • Сада свако подиже своја лудила по трговима као молитве.
  • У потражњи за гламуром овога света тешко је човеку наћи властиту рефлексију…
  • Где су присности велике – опажања других су загарантована.
  • Танке су линије између просјака и онога ко ти себе пружа…
  • Где је велики напон субверзије – велико стваралаштво подиже фреквенције…
  • Не може се уским путевима врлина ходати ослањањем на старе заблуде.
  • Ко не зна за боље од себе остаје доследан својој утопији.
  • Да би дошао до Истине – сам мораш срушити зидове својих заблуда.
  • Када научиш да ослушкујеш – онда ће ти и мртве ствари проговорити.
  • Нема већег изненађења, ни радости, до ли када нађеш други свет и небеса отворена тамо где најмање очекујеш.
  • Ако нема доброте у нама, чак и чежња за њом, упркос властитим ограничењима, успоставља добро у нама. Јер где има стакла да прими пробијање светлости – ту ни отварање прозора неће окаснити.
  • Колико год се испрљао неке ствари мораш урадити сам. Ако је то цена сазревања онда нећеш много пазити на оно секундарно што би те од тог пута могло одвући.
  • Сваки дуализам почиње од армаде отуђења а ту су исходи саборности могући једино у крвотоку ништавила.
  • У здравом усамљивању све је шаптај другог као што морски таласи шапућу камењу најдубље тајне.
  • У срушеној вери – потомства нема.
  • Нека сећања не треба дирати…
  • Постоје невиности које не треба дирати као што постоје мисли које се једино чистотом срца могу прославити.
  • Неће нас Бог питати да ли смо постили, или се молили, или богослужења похађали, али ће нас питати шта смо урадили са овим светом, са својим животом и колико смо били ту за оне којима је најпотребније…
  • Од метежности и динамизма живота не чујемо прасак тишине који би да нам подари једну детонацију која не узнемирава нервни систем већ предаје једно топлосрдачно искуство које није од овога света.
  • Ниједну битку човек тако вољно не изгуби до ли од онога кога највише воли – себе…
  • Блажена су јутра која почињу срцем детета!
  • Глуп човек увек тражи различите углове доказивања само да би своје промашаје одржао на снази.
  • Спокој бића тражи добро друштво али мир свој стиче када својим рукама непријатеље међу собом учини помиреним.
  • Једино отискивање од себе одводи човека до себе…
  • Где је смисленост постојања раштимована – ни стање човека се не може одржати…
  • Неки сву своју људскост налазе само у черечењу туђе људскости за своју нељудскост.
  • Нису људи толико отуђени једни од других колико се само осећају напуштеним. Али нема веће утехе од острва где се ниједан бродолом не помиње пред тајном интимног рађања пријатељског односа.
  • Докле год постоји макар делић светлости која долази споља – властита пропадљивост неће тријумфовати.
Advertisements