Дуго сам тражио дефиницију сировине. Шта она претендује да значи када се прилепи као етикета за неког човека. Дуги низ година сам веровао да је посреди неки неук човек, бахат, неко са ким не можеш ући у неку дубљу причу, ко је ментално ускраћен да се дубље промоли као човек јер нешто просељачки, црнопаланачки, мора да виори из некога ко ствари посматра плитко, једнолично, критизерски, са великом дозом заједљивости. А онда, баш ових дана, уђем у откровење да сировина може бити и учен човек, рецимо просветар, доктор, теолог, ко год, а да се у океану тог неког полуинтелекта, или пак јаког интелекта, провуче патуљак, црв, мрав, никоговић, баш као нека паралелна стварност или црни двојник, а да једноставно буде на дистанци карактером од своје професије или става који је дотад животним идеалом бранио. Сировина, мистички речено, је одредница за човека који нема шлифа.Који мада начитан – може и даље бити глуп. Који мада сензибилан – може и даље да буде безосећајан. Који мада љубитељ високих вредности – може и даље да буде љубитељ ниских вредности. Који мада урбано перципиран и културно васпитан – може и даље да буде – само обична сировина од човека. Није, дакле, акценат на неком дуализму, јер је дуализам премда неприродан ипак својствен свима, већ је реч о истрајности нарави да буде злурад на све што поред њега или ње трпи постојање. И то опет не јер се дотичном чини нека неправда, мада и тога има али не у тако фаталистичком обиму, него јер за таквог не постоји неки дубљи садржај постојања којим би се, макар на нивоу хипотетичких могућности, могао бавити у животу. Зато, да би неко био сировина од човека, мора претходно или да буде толико незахвалан и докон или озлојеђен и подмукао, али има и таквих сировина којима злурадост не долази до изражаја не јер је не би хтели него јер су толико глупи да не знају ни за њу да би требало да се определе. То је тек парадокс над парадоксима…

Advertisements