Свако од нас има искуство да када се неки мириси увуку под кров дома да их је веома тешко проветрити. Ваздух дође када се раскриле прозори, али у зависности од јачине мириса, чак ни ваздух не може да их неутралише. Рецимо, узрок може бити неко презачињено јело, или, мемљив стан. Ту промаја не може неутралисати тако лако проблем који се тесно приљубио уз зидове и плафон, уз окачену гардеробу или положени намештај.

Шта ћемо тек рећи за људе? За њихова недела? За наша злодела? Колико ли се тек ту устајали мирис трулежи и безвредности уселио под кожу? Под кости? Под нерве? Под крвоток? Под, коначно, дух и душу? Наравно, за Божији Дух није тешко да проветри и почисти неуредна места унутрашњости која су чак и од човека самог сакривена, али немогуће је рећи да нема јаковљевог синдрома – да нема рвања са Богом. Можда би у том чвору могли тражити неке агоније које неки од нас опитују на Литургији или у осами? Јер, дословно а не метафорично, агонија искрсава у првом кадру као реална борба између духа човечијег и Духа Божијег. Човек се туче. Опире. Једе изнутра. Као да не дозвољава да Други учини промену у њему. Реално, ако је човек толико себичан, затворен и агресиван на утицај могуће промене коју други човек изазива у њему (а опет је то само производ девалвације љубави), шта ћемо тек рећи за исте острашћености ако се човек тако понаша када Бог покушава у њему да нађе мало места за Себе? Ако се опоменемо оног апостолског става да ће се спасити само онај ко претрпи деловање Духа, онда у таквој поставци ствари можемо наслутити одакле долазе и куда иду наше разједињености. Чак ће и психолошка мисао рећи да је човек подвојен самим постојањем. Апостол је на то указао пре више од две хиљаде година.

Бог, наравно, жели да уцелини човека, да сакупи његове подвојености под једно место, да човек, коначно, искуси дар хармоније у властитом месу. То је, дакле, онај мир који није од овога света, нити трпи козметичко промовисање за лаке погледе других (од „лајковања“  преко „аутолајковања“ до „дислајковања“ у сфери вулгарно-једносмерне употребе интернета). Да човек, коначно, осети да није сам и да постоји Неко ко га воли баш такав какав јесте. Око тога се врте сви конфликти под небом. Јер човек не верује да га неко може волети такав какав јесте, или још горе, може да се намеће да буде вољен такав какав јесте у свим могућим опструкцијама врлине где своје недостатке не само да не доводи у питање него се још њима поносно дичи. Тако настаје злосмрадност. Мирис који отворено пројављује не мирис као мирис парфема него мирис као подсетник за властиту пропадљивост – смрад. Тај мирис се веома тешко одстрањује. Постаје део природе. Саставни део инстикта по којем се човек влада и врши рационалне операције.

Може се човек вештачки украшавати, купати, радити на спољашњем човеку као што су некада Јевреји радили на свом телу мислећи у границама плитке теологије да се тако купује очишћење душе (сетимо се само прекора које Христос добија што ритуално није опрао руке пре јела). Али, душа је ту остала маргинализована. Дефлорисана. Обесвећена. Пут ка дубљем смислу – ишчашен. Душа, коначно, постаје леш и мамац за црва и лешинаре. То је све што од човека на крају остане. А он постане мртав и пре смрти мислећи да је жив само према мери опслуживања своје физичке конституције или свог материјалног угођаја. Тек, дакле, када човек постане свестан у шта је претворио свој живот, и да фекалије узимају примат над слободом његовог бића, да су мириси у њему почели да заударају на одрицање постојања (уместо вечите борбе против смрада овог света оличеног у разним побунама и протестима!) – онда ће почети и брижљив рад на себи. Макар и само због једне једине преживеле латице у њему којој је потребна највећа могућа нега: људски труд и Божија благодат. А ако нема довољног труда, барем искорак и чежња човека – да види Бог да је барем човеку стало…

Advertisements