Дошао је до мене глас:
„Гори си од камиље длаке!“,
И ту сам оптужницу
Слушао до касно, сасвим заслужено
Иза преклопљених казаљки сна –
Када је поноћ крила свој престо.
И желео сам да отворим срце и реч
Са људима чијој слави мантије
И круне – нисам припадао
Који су хтели моје изгнанство и смрт
А чија власт је показивала избор:
Врата или хапшење.
Али када сам пожелео одбрану
Када сам хтео подигнути главу
И наздравити реч ка другом,
Загрмеле су певнице светих
(да ли мени или њима као опомена –
не знам, глас зна)
И са њих отпојале бесомучно:
„Вратите мошти на своје место!
Вратите мошти на своје место!“

Advertisements