Занимљиво је да још увек постоје људи који „бркају бабе и жабе“. Који мешају да није свака детекција нечијег зла исто што и поистовећивање са злом. Другим речима, није свако препознавање нечијег зла аутоматски акт осуде. Једно је запажање а друго је пресуђивање. Јесте, Бог је рекао да не судимо. То је омиљени аргумент оних који се руководе неком учауреном, да не кажем аутистичном, побожношћу. Али, нигде Бог није рекао да зло игноришемо, да зло трпимо, да му дајемо легитимност самим пројављивањем другог. Онда се исти аудиторијум сумњивих побожњаковића позива на пустињаке, цитатоманију светих отаца, и „Бог-те-питао“ којекаквог аудиторијума „буди-Бог-са-нама“ духовника и самопроглашених стараца. Омиљени цитат је да је Христос рекао да треба ономе ко те удари по једном образу окренути други. Јесте, драги моји, али наш Христос није окренуо образ када је добио шамар пред првосвештеником Кајафом, него се бунио, вршио отпор, говорећи: „Зашто ме удараш?“. Докажи да нисам у праву. Од целокупне ситуације Христовог хапшења, од Гетсиманског врта до Голготе, једино у том моменту Христос уноси бунт. Не буни се за шамаре и бичевања, нити за ношење крста, нити, коначно, за смрт. Али, овде се буни. Показује да није увек за неку једносмерну или наивну толеранцију. Наравно, и на другим местима у Јеванђељу се могу пронаћи тачке Христовог оправданог бунта, али смо се овде намерно ограничили да пред величином страдања које тек предстоје истакнемо у први кадар шта Христу смета. Јер, реално, није још дошло ни до момента када ће бити оклеветан пред синедрионом, Он је већ сасечен првим проговором у којем није ништа лоше рекао.

Због чега оволика увертира? Зато што није посреди нека злурадост што неко греши, нити је хришћански мотив да се игнорише проблем зла, него је акценат да онај ко греши уђе у спознају да, прво, сам себе повређује, а друго, повређује друге око себе. Ако Бог није усадио могућност да радимо на разликовању добра и зла, прво у себи а онда у другима, онда, реално, зло око себе, нити у себи, не бисмо имали јер не бисмо имали апарат којим бисмо га разликовали. Дакле, зло око нас би објективно имало постојање, али без разликовања добра и зла не бисмо увиђали његову фаталност, јер не бисмо имали моћ разликовања да би осетили тежину и бесмисао зла. Међутим, гле чуда, а можда само ироније, Бог нам јесте дао задатак да радимо на том разликовању, и зато није свако препознавање зла у нама или другима начин да себе или другог уништимо већ да доведемо до тачке покајања – исцељења зле воље. Наравно, разуман ће увек прво полазити од себе, а неразуман једино од другог, али сада говоримо у релацијима оних одговорности који раде на себи. Јер, будући да бестидни немају критеријум по којем би увидели своју девијацију, они који раде на себи – осећају срамоту другог као своју срамоту. Непријатно им је. Црвене за оно што нису урадили.

Дакле, ако неко дозвољава да се неко зло, притајено или отворено, поред њега или ње промољује, то није зато што је достигао неке небеске висине па сад линијом благодатног трпљења узима на себе неки вид добровољног мучеништва, јер је он, авај, велики човек уподобљен „славним трпљењем“, него јер је кукавица да се злу супротстави, или иде логиком префригане дипломатије да ће свако зло да отрпи докле год његов мир или интерес није угрожен. Они други, још пасивнији, иду логиком дозвољавања да неко зло поред њих пролази таман толико да једини свој отпор виде у оговарању. Ту се већ види другачија поставка ствари. А код Христа не видимо да је штедео Свој мир да Му неко наводно не би узнемирио осећања. Ако се пак неко супротставља неком злу, наравно, ни та позиција нија нужно гаранција да неки гигант од праведника није без недостатка, па потхрањује своју сујету тако што узима суд у своје руке и свакоме на улици кочоперно, или пребацујуће, истерује врлину на чистац које изобличенима недостаје.

Поента је да се не може бити пасиван. Нема пасивне позиције. Ако други не познаје властиту срамоту, него се још њоме дичи, удара на сва звона, грми са кровова, бруји са интернета или из кафане, пијаце, парка, на послу, итд., онда је поражавајуће да каквим игнорисањем таква фигура ствара од свог окружења приватни куплерај за своју бахатост. Јер, данас ће бити силан мало, сутра мало више, а на крају осиљен да дуго година тлачи све око себе. И чији ће то онда грех бити? Онога ко је зло чинио? Не, него онога ко је то зло дозволио…

 

 

Advertisements