• Да ли су животиње грешне колико и људи?

Не, животиње немају морални компас као људи да би имали осећање одговорности. Могу бити предатори без оптерећења о некој савести као код људи. Мада гледајући свет животиња, ствар није нимало наивна како то оци воле једнострано да одбаце у стилу да животиња нема разум, ни слободу, ни личност, итд. Животиње итекако брину ако је свет њихових младунаца угрожен. Скоро сам гледао снимак како „брачни пар“ слонова спасавају своје младунче од дављења. Ако су толико бесловесни, зашто уопште онда поступају по том неком инстикту, који постоји и код људи, када имају право према законима своје анималности да буду потпуно равнодушни? Имамо и оне парадоксе да једна дивља врста спасава другу врсту од своје врсте. Шта је тера на то? Наука нема одговор на ово питање. По виђењима неких светитеља, као и оних који су својом љубављу али и благодаћу припитомљавали дивље врсте, они не демантују свет животиња. Говоре о неким другим врстама које не могу изразити. Чини ми се да је Флоровски говорио да очекује да види свог пса поред себе по свеопштем васкрсењу. Ако се држимо Библије, тамо нигде ништа не пише о односу првих људи и животиња. Постоји само усмено предање непознатог порекла које говори о томе да је Адам давао имена животињама. Име овде није синоним да рецимо лав буде лав, него да добије име које би одговарало логосу и функцији постојања саме животиње, које би било у складу са читавом физиономијом и сврхом.

 

  • Зашто ђаво искушава људе?

Да се ми не бисмо успавали превише. Мислим да је позиција ђавола пренаглашена у хришћанском свету. Погледајте само садржајем јефтине хорор филмове који могу имати одличну продукцију и добру глумачку екипу попут Ентони Хопкинса. Мишљења сам да ђаво приступа само јаким људима. Шта да ради тамо где влада сујета када ту за њега нема посла, ни задовољства. Када види да неко поприлично напредује, или да чак доприноси да се и други људи оплемењују његовим посредовањем, Бог дозвољава „ултимајт-фајт“. Често ту човек изгуби, јер је слаб. Говоримо о сили несиле која је старија од постања света. Дакле, пред нама није наиван играч. Зна како функционише човек уздуж и попреко, јер има увид од нараштаја до нараштаја као што нама делује наивно поступање мале деце. Гледа да збуни човека. Тако се најбоље онеспособљава за акцију. Али, постоји тај парадокс да када човек изгуби да своју немоћ може да искористи као прамац спасења, да се смири. Тако кроз пораз побеђује онога ко је њега победио. Колико сам приметио сви духовно зрели људи избегавају било какве приче о демонологији, јер сама тематика уноси сенку тамо где је светлост Божија највећа.

 

  • Зашто постоје два завета?

Не зато што је први био несавршен, јер би се тако Богу нашао недостатак, него јер Бог бира властито откривање да тече постепено а не одједном. Уосталом, коначно лице есхатона још није наступило, нити су нам завети по сваку цену једини оријентири вере, јер нам онда Црква не би била потребна.

 

  • Да ли је грех ако можеш а не спречиш неко зло?

По речима апостола „Ко зна добро да чини а не чини – грех му је“. Али се не треба залетати. Све зависи које зло стоји пред нама и које су наше могућности у том моменту. Нико није ваљда толико глуп да се игра хероја ако његов поступак може да жртвује све невине у окружењу. Постоје, дакле, моменти када се мора промишљати а да промишљање не постане сав циљ. Некада је, игром парадокса, пасивност најбоље решење док се не покажу боље карте за одређено делање.

 

  • Да ли је Бог могао да спаси Исуса?

Бркамо појмове. Иза питања као да се одриче божанство Исуса Христа. Питање позиционира Исуса само као човека. Као да сте питали: „Да ли Бог може да спаси Бога?“ Исус је знао шта га чека као Син Божији још пре него што је свет настао. Зато га пророк назива „јагњетом закланим од постања света“. Кроз старозаветна пророштва унапред се открива каквом смрћу ће Богочовек да умре. Дакле, причамо о великом временском распону много пре очовечења Бога Сина, Онога који је постао месо и крв. Који би онда био одговор? Христос није желео да се спаси од такве смрти. Можемо спекулисати о свесном Божијем самоубиству, али да не саблажњавамо наивне. Имао је једно колебање кратког интезитета у Гетсиманском врту где се може спекулисати да је по слабости тражио од Оца другачије спасење света, али ипак слуша Оца. На реч „слабост“ се овде не треба саблажњавати као да је она недостојна Сина, јер се Син, по некима од очовечења а по некима тек од крста, у потпуности „испразнио“ (добровољно лишио) своје божанске свемоћи.

 

  • Зашто некрштен не може да се причести?

Није да не може, али чему ако његово причешће није крунисано аутентичним препознавањем Бога као Бога? Ово питање се може преокренути и на другачији начин: зашто крштен не може да се причести? Опет бих исти одговор дао.

 

  • Зашто неке људе осуђују по вери?

Зато што немају паметнија посла. Колико приметих на својој кожи махом владају предрасуде. Занимљиво је да још увек постоје људи који неким видом сујетне сензибилности пројављују известан зазор, ако не и директан отпор, свуда где се, чак и индиректно, помене вера, Бог, Црква. Ако предрасуде ту не воде главно коло, сигурно је да глупост доминира. Занимљиво је да не мора неко бити неписмен, странац, или шта друго да би дигао свој бојкот, отпор, глас против вере, јер вербални шамари могу доћи и од стране оних које сматрамо најприснијим пријатељима. Зато је шок већи. Као да се човек мора осетити неминовно кривим само зато што је изабрао пут сведочења а да се чак то сведочење не бави било каквим богословским отвореним именовањима, него ускраћивањем говора о било каквој теологији. Ту се показује да ни нечија немост није довољан аргумент да се други не осети прозваним пред оним који бира пут одстрањивања речи. Некоме, дакле, ни ненаметање није довољно да смири своје демоне. Јер ћутљиви сматра да је љубав сасвим довољан аргумент. Међутим, такав вид љубави, свезан слободом вере Христове, чак и без речи постаје пролив киселине за онога ко се осећа неосновано нападнутим од стране некога ко се не игра убеђивања око неке верске херменеутике. Сујетан човек, надасве глуп човек, даје себи за право да подигне сваки вид бестидности којим би могао лупити шамар ономе ко се усудио да поверује Христу. Христос му ту дође неки вид сујеверне фигуре око које се ломе конзервативна схватања на штету света, државе, појединца. Ако је неко идиот – он ће од свега да направи глупост, јер му је такав доживљај свега што му се кроз искуство другог пружа, а други, колико год био пријатељ, добронамеран, ненасилник над слободом вере или невере другог – постаће једино оличење надмености (те прастаре и једине оптужбе свих ових ситномучних душа) коју по сваку цену треба изобличити и распети. Јер за убице овакве свести, истина, ослобођена од Бога, мора бити на сасвим другом месту…

 

  • Да ли човека који је нешто лоше урадио, а дозвао се памети, треба осуђивати ако он тврди да више неће то урадити а нико му не верује?

Не треба. Ипак, мало боде очи да му баш нико више не верује. То може бити показатељ да су људи због многих његових лагања, или неке друге зловоље, једноставно изгубили поверење у таквог. А да иронија буде већа, он се заиста може поправити пред собом и Богом, али људи сасвим логично не могу да поверују у његов преображај. Из Божије перспективе ствар је другачија. Бог грехове брише, више немају постојање пред њим, нити их Он помиње, али пред људима није тако. Код људи још увек може да живи неки грех који је тај неко већ окајао, али тако као да је за повређене тај грех још увек актуелан и жив. Још се помиње.

 

  • Како се треба понашати у Цркви?

Када си дете уче те како се треба понашати за столом и у гостима, а када одрастеш више те нико не учи, јер би било незрело за твој узраст да те неко опомиње. Тако је и овде. Ако људе поодмаклих година треба учити како се треба понашати у Цркви, онда такви људи, макар једном ногом старости били крај гроба, једноставно никада нису сазрели, па не само што не коригују себе, него нападају оне који им из обзира скрећу пажњу на понашање.

 

  • Како обичан човек може да буде светац?

Једино обичан човек и може да буде светац, али не према мери властите супериорности из чијег привида силе тражи неку надмоћност у односу над другима, него тако да према мери своје обичности и скромног мишљења о себи чини себе светим само онолико колико Бог такво искуство дарује будући да је само Он свет. Сада смо на пољу литургије. Сувише смо навикли да светитеље издвајамо као неку специјалну елиту којима се због неког комплекса „изабраности“ дарује још специјалнија наклоност воље Божије. Није тако. Ту су она фамозна трења између академије и пустиње или парохијске цркве и неких манастира. Свакоме ко лудо воли – даје се исти Бог према мери његове властите пријемчивости. Јер Бог не гледа на лице, дестинацију или службу, него на срце које Му се радује.

 

  • Да ли Бог може да нас казни смрћу?

Бог не може да нас казни оним што већ носимо у својој природи. Може само да нас избави. Ми смо већ кажњени самим постојањем, јер је само наше постојање већ протиприродно самим тим што је смртно.

 

  • Због чега је Бог створио лошу нарав код људи?

Погледајте малу децу када дођу на свет. Нико није рођен зао. Оно што стичемо током одрастања, по својој вољи или дренажи другог, то је оно што нас формира и обележава. Није, дакле, Бог створио ништа зло, него ми сами бирамо своје путеве како и на који начин ћемо се осмислити или пројавити. Зато свако из своје ризнице износи или оно најбоље или оно најгоре што има. А свет је једна велика пијаца где свако продаје и најгоре делове себе по најскупљој цени.

 

  • Да ли постоји разлика између пакла и раја?

Усуђујем се рећи да су синоними ако разумемо поглед посматрача. Рецимо један професор држи свој час. Они који га воле – слушају његове речи и не осећају притисак времена. Њима он прија као да су у рају. Они који га не воле – не слушају његове речи и осећају проток времена као казну, јер једва чекају да побегну одатле. Њима он не прија и јавља им се као пакао. Дакле, све је релативно, али ће у есхатону бити коначно.

 

  • Зашто је Бог створио људе ако је унапред знао да неће да Га воле?

Баш зато да би се и на тај начин показала неодступивост његове љубави када би Га сви одбацили. Ако бисмо посматрали Бога као некога ко љуби само док њега љубе а мрзи само док њега мрзе, тако бисмо добили неког трговачког Бога сујетног по нарави. Али наш Бог није такав. Људи јесу, али Он није. Он не мери Своју љубав, јер његова љубав не само што не зависи од тога да ли ће свет да га воли или неће, него је безусловна (ово би црквени естаблишмент требао прво да запамти када наплаћује и када условљава причешћем), и јер је, по речима апостола, Он заволео први. Није толико сиромашан у љубави да чека на иницијативу човека да га заволи, него му први излази у сусрет.

 

  • Зашто се људи крсте?

Ако мислите на крштење, неко због поштовања форме и обичаја а неко јер у крштењу види нешто дубље. Ако мислите не крсно осењивање, неко због сујеверја и навике а неко јер на тај начин исказује поштовање према сили крста (односно Распетом а не крсту самом по себи), али надасве јер на тај начин показује да се не стиди свог Бога пред другим људима. Ипак, нисам за неку театралну побожност да се по сваку цену мора видети по трговима.

 

  • Зашто људи нису бесмртни?

Да се не би догодило да је некоме бесмртност дарована аутоматски без питања његове слободе. Бог те сада пита да ли желиш бесмртност. Сви се позивају на оно да ниси питан да ли си хтео да се родиш, али овде имаш шансу коју ти нико други неће понудити. И то бесплатно…

 

  • Да ли је битно у ког Бог људи верују?

За равнодушног – њему је свеједно, за онога ко је ушао у богопознање – веома битно. Само без фанатизма молим.

 

  • Да ли је грех ако не верујеш у Бога?

А шта ако неко једноставно не може да поверује у Бога? Вера је дар а шта ако неко није дарован? Дакле, не стављам у фокус она фамозна разочарења о клирике и вернике да би то неко искористио као параван за свој атеизам, него ко ће њима показати дар ако им ми не сведочимо? Познајем људе које вера апсолутно не занима, али који показују невероватну сензибилност, интутивност, хуманост, истанчаност у свим другим сферама да ми је немогуће рећи да они нису хришћани – по делима. Са друге стране, полазим од себе. Док нисам почео да живим по Христу, и док ми је сфера благодати била у потпуности непозната, мене је мучило једно страшно осећање када је Бог нашао у мени места: колико сам година изгубио на тотално периферне ствари, људе, догађаје, жеље и очекивања, страсти и разочарења, а да ми је ова стварност Свете Тројице све време била пред носем?