Данас сам видео небеса отворена
И легионе демона иза његових огледала
како са великим и вишевековним жаром
буше опну улазећи у овај свет
јер је времена мало.
Данас ми је утроба просута…
Улиле су се све невоље и жртве овога света дубоко усољене под моју кожу
Не би ли рана и бол била већа…
Данас ме боли плач сваког детета
и сваки метак и мач, и бич и стрела
од постања света…
Данас је агонија свега што дише
Зашила страдања под моја ребра
И додала на терет крварења
(које још неко назива осећањима)
барем још тридесет килограма тежине…
Могу да осетим све векове и животе сваког под углом сваке удахнуте поре
уздуж и попреко…
Могу да осетим све недоступне димензије
свих васиона
и свега што се у Тајни збило…
Данас сам плакао због свега што има живот и што се животом зове,
Чак сам сузе пролио и за лажи које немају постојање,
Као када би се ко молио за спасење глумца на изграђеној сцени…
Данас све ме кида и ломи
јер сам заборавио одјекивати
од толиког „волим“ на сваком кораку…
И завапих над свим еонима:
„Докле Христе?
Колико ћемо још да чекамо?!
Јер нема утехе!
Нека престане све што јесте
И нека не буде онога чега није било!
Само дођи, спречи, зацели!
И поред новостварности указаног
Учини утеху свему што је имало икада –
Постојање…

Advertisements