Не питајте ме зашто се не јављам
Нити што сам повукао присуства,
Зашто више писма не пишем
Или не обраћам пажњу као некада
На ваше осмехе и ридања.
Уморио сам се!
Ваљда бар на то имам право
У вашем суровом одмеру,
Ипак, не сујетишите
Јер није проблем љубав и праштање,
Нити тражим изговора као ви
Сакривањем у послове и породицу.
Што? Зар ја немам обавезе, децу?
Или ми је жива стварност другог преча?
Јер, ниједног не оставих без наде
Када му је бар реч зафалила.
Или сте ме вашим човекољубљем задужили?
Онда сте своје игнорисање лепо наплатили
Када доброти достављате рачун.
Али, чудна је ваша бестидност!
Својој повређености дижете цену!
Јер вам се обраћах годинама
Чије дане ниједна ваша мисао није бројала,
И када наједном нестадох
Само на мали, проклети, трен
Само зато што сам уморан
Вашим уклањањем –
Сада ми оспоравате вредност
Мерите, вагате, процењујете
И додељујете као орден пакао
А не видите једну подлост:
Да сте пре мог одласка овај однос
Ви милион пута сахранили и убили…

Advertisements