Постоје они ретки моменти када си сам. Када се укаже тај процеп о чијем сувишку си маштао у невреме. Тај моменат те открива какав си. Нека те не брине могућност немира тада. Тада бунтује онај део тебе за који си се највише везао, јер тражи дотадашњу рутину у којој се, игром утопије али и ироније од постојања, осећао најсигурније. А можда те изненади нагли прилив мира убризган неочекиваним налетом. Можда тада збуниш себе. Ону чувену армаду од немисли која се вуче за тобом као леш шапутајући ти најслађе илузије. Можда се баш тада сусретнеш какав заиста јеси. Можда ти се и Бог обрати Својим Тиховањем. Пази шта ћеш тада рећи, урадити. Рекох ти, можда се баш тада откријеш какав заиста јеси. Демаскиран. Без играње улога добро зароњен у сабрање света. Чудно је то. Многи полазе од тога да не можеш познати себе без позиционирања погледа из перспективе другог, али већина људи итекако сјајно крије своје лице, игром парадокса и лажи, управо међу људима. Можда би се тако могло објаснити оно изрежирано расположење које се на силу стиче међу другим глумцима свакодневнице, али исто би се тако могла објаснити растерећеност када маске спласну у осами, када се сагледаш какав заиста јеси. Тешко је бити доследан себи на оба фронта, и у самоћи и међу људима. Мишљења сам да је то само великим духовима дато. Ако је још Бог присутан – а Њега не можеш намонтирати извештачено јер се не да поседовати – онда је пуноћа ту. Ко ће знати. Достојно је смирења признати свако незнање по том питању. Претенциозно имати сазнање о свему може имати само незналица. Не брини, лако ћеш га по немиру познати. То су они који неуротично бране своју правду до сваке повређене сујете о чему свакако и сам имаш искуства. Али, пусти мртве да сахрањују мртве. Покушај да не обнављаш зло из прошлости, нити да превише стрепиш од сценарија који ће, макар на нивоу могућности, доћи из будућности. Потребан си сам себи сада. И другима, наравно. Одмори. Научи да поштујеш себе. Видео си шта се дешава са људима који не поштују себе – тако настаје зло у овом свету. А то ти сада није потребно. Одложи зло ако си га којим случајем наумио. Немој боловати последице. Видео си докле неки укуси воде. Кажем ти, нећеш се ту усидрити у некој радости. Радост је данас привилегија спокојних а спокој се данас многима чини престижним, недостижним. Када би се људи мање бавили светом сензационализама, мање би оговарали једни друге и мерили нечије темпераменте. То никако не умањује одговорност у овоме свету како неки мисле. Људи мисле да ако радиш на себи да си пасиван и изолован од света. Напротив, радећи на себи не само да дајеш пример, него управо тако чиниш овај свет бољим местом. Уосталом, немој ни о томе мислити. Није уопште битно шта свет мисли, јер свет мења ставове великом брзином. Сећаш се оне старе опомене да они који су брзи на лака одушевљења – још су бржи на лака разочарења? Држи што имаш, али буди свестан да немаш ништа. Није ли писано да Син Човечији нема где главу наслонити? Онда имај познање да ни ти не можеш тражити сигурност унутар овога света. Све ће бити у реду. Пусти нека вода носи а ти настави да пливаш. Није још време да спустиш сидро…

 

 

Advertisements