Мислим да су прошли миленијуми
од последњег сусрета са Твојим заривањем
спокојног жезла.
Не могу да пролијем речи
колико Си ми недостајао,
колико су сви уздаси постали лучење
ватре и дима
ројећи се жаокама бесмисла.
Опрости за све пропуштене свабде,
за игнорисање Твојих позивница,
за грчевито ослањање на себе,
на умне доскочице без покрића.
Све сам упропастио…
Све непостојаношћу докрајчио…
И увек исти ударац небеског чекића
о моје болећиве груди,..
увек иста постојаност са Твоје стране
да не одмериш човека –
јер знаш да ћеш га победити! –
увек иста љубав и радост које подижу
мртвог да у коло Духа заигра…
И ни то сазнање не бих имао
да ми ниси пришао
и дао ми да пијем живе воде
од које само смрт у мени умире,
да бих опет себе нашао
и да бих опет Твоје присуство
устоличио непоколебљивим празновањем…

Advertisements