Још бриде ране кад помислим:
Колико сам векова подарио људима за чију пажњу сам живео,
А којима нисам одговарао ни по укусу, ни по вољи?
И тек сад улазим у спознају:
Колико је требало ценити све оне који нису дошли са таквих свратишта
Који су дошли накнадно,
А ја их нисам препознао због њихове луцидности,
Мислећи да на њима нема ничега чему би се требало дивити.
А онда једног дана до мене је дошао глас
И сурово је донео питање:
Нису ли сва моја теологисања била демонска дошаптавања?
Нису ли сви периферни људи били директни посланици
да ме од оних безумних одврате?
Онда је слетела сова под мој поглед
Хипнотисала ме знатижељно,
И поручила крилима да много не бринем, да останем будан
Да се све одвија по плану
И да немам право да будем
У овоме свету –
Усамљен…

Advertisements