Тужбалице, смрдилице
Прдежи усана многоотворених…
Колико мизерије неко пушта као емотивно корење,
Да би испливала манипулација и сеча суза онима које су таквима поверовале?
Колико неко не пушта своје заблуде јер је свезан као слама?
Као страшило које у себи живота нема
Него призива крваву прошлост историје
Као једино постојеће,
Да би претио гладним птицама
Које би да похрле изван рециклираног гнезда.
А не виде многооки слепци…
Ти многоначитани кофери без гардеробе
Ти многокрилати анђели без знања лета
Ти историчари без своје историје
на коју се позивају болом јер ништа друго осим бола немају
Да су наги, да су испијени,
И да једино чиме контролишу и страше лабилне и наивне
(али прво кловнове од побожних а потом кланове од интелигенције) –
Није ништа друго до нестајање.
А птице ће и даље долазити не да би страшилима правили штету,
Него јер је глад за смислом јача од било какве бестидне непогоде
Оличеног страшилом
Који се клати на њиви ветра, у прошлост
мислећи да је само њему дата –
управа света…

Advertisements