Није истина да нас удаљавају различитости 

али није истина ни да нас спајају.

Данас сви воле да глуме милостиве –

оног самарјанина који није пожалио себе,

само је многима промакло да тај није о свом трошку у подизању другог

галамио на сав глас

Да би продрло у пажњу очне новине.

И ништа од свега не би било спорно,

чак ни то мало буктиња које се прождиру међу нама,

Али подмукло је, изнова и изнова, живети све своје сударе за обоје,

Као да је клинч последње ратиште вере и философије.

Јер зашто би неко узимао свет за сведока своје праведности?

Зашто би неко толико за мишљење другог боловао?

Осим ако само искање таквог сведочења
не уноси сумњу да праведност недостаје?

И да је свако умовање само сујете порођај?

Са ким се бије и бори овај нараштај?

Осим ако није само докон да своју брижност користи као курву,
Не би ли легализовао своје зло да аплаузом других њима самима пресуди?

А да свет не види ко му заседу нуди

И да је овакав „просветитељ“ само наказа,
Карикатура и лишај –
потпуна негација природе…

Advertisements