Људи…
Самозадовољно путују у својим кутијама
Спокојни у прегорелом ваздуху
Својих беживотних ковчега од становања.
Дивно им је!
Ту мирише на руже, на плантаже
На виноград који чека своју бербу,
Ту могу раширити своје осунчане удове
И крикнути поносно – логос слободе!
Али, људи…
Људи спавају сном мртвих…
Узгајају сломљене холограме
И брижљиво их као кућне љубимце мазе,
Свађају се са својим утварама
Као војник на стражи са својим маштањима.
Они се не мичу, они крваре…
И док се литре проливају унутар
Таквих згужваних сокака,
Они се теше најсвечанијом парализом
Да пију од живота –
Најбоље вино…

Advertisements