Јуче сам стајао на станици
Неки клошар ми је тражио телефон
Нисам му дао,
Рекох му да су времена зла
Да не могу ризиковати
А ко зна где ће мој број завршити.
Он ме је чудно гледао
Имао је чудно лице,
Као да му је поглед рекао
Да не бринем и да смо нас двојица
Стари познаници.
Онда ми ђаво није давао мира
Питах га да ли хоће бар цигару,
Он се збуни од радости
Као да сам му кључ од стана понудио.
Дадох му две
Једну ми је вратио,
Нека, каже, довољно је
Ту сам се ја збунио,
Осматрајући га кришом
Колико је неуредан и одакле ли
Креће његова животна прича.
Онда сам ушао у аутобус
Мислима сам му хтео махнути
Али њега више није било.
Када дођох кући преморен од дана
Порази ме тешки камен:
Да ли је то био Христос
Који је неким другим
импулсом нетелефонским
испитивао моје осећање.

Advertisements