Има разних тумора. Неки су само галопирајући а неки килави. Неки, дакле, брзо а неки постепено једу месо. Месо Цркве. Црква никада није била мирна лука јер многима је све било прече од самога Христа. У историји је било разних трења док се неке догме нису искристалисале. Оци нису кокетирали са јеретицима али су често и најбољи догматичари трпели мучења и прогоне. У данашње време трења су се углавном свела између финансијске пренаглашености цркве и артемитских фракција као паралелне стварности тј. имитације цркве. И једна и друга страна користе слично оружије. Речи, цитате, догмате, каноне, осуде, итд. Ко зна где почивају нијансе – лако чува своју неутралност. Међутим, данашње време је изнедрило и друге несрећнике. Бранитеље вере, авај „светосавске и православне“ од својих сопствених унутар цркве. Свако ко покуша да понуди неко ново стваралаштво добија етикету да је идеолошки или јеретички корумпиран, да је црквено или национално неподобан, да обавезно иде у пакао ако критикује недостатак визије и пасивности цркве, да је обавезно у питању човек пун презира према свему српском и свештеничком, итд. Пошто догмат не може да изгони догмат остаје да се несрећници хватају за личне особине оних које критикују не би ли на било који начин дискредитовали саговорника. Јад и беда. И да зло буде горе, народ лишен познања канонских и догматских увида, пеца се на овакве „турбофолк“ приче од стране оних који су дефинитивно оболели од месијанског лудила. Не разликују да није дар свачијег сведочења Христа исти јер се и дарови од Бога разликују, нити да било ко нормалан има претензије да мења исконско утемељење Цркве које је једном заувек базирано на Самоме Христу. Продужава се агонија да није пожељно ни у 21. веку у Цркви мислити својом главом. Катафатички исфрустрирани да својим интелектом обавезно врше операције, радикално су одступили од апофатичког тиховања на које понекад воле сентиментално да се позивају не би ли како промовисали своју побожњачку лојалност. А да иронија буде већа, ово трење не долази од неке клирикалне позиције него од самопроглашених тумора верујућих који су сами себе овластили да буду елитни и последњи глас одбране цркве. Од кога се осећају толико угроженим и од кога се бране? Да иронија буде већа а да пакао покаже сјајан смисао за хумор, позивајући се на љубав према Богу и према Цркви, бране је – од самога Христа и саме Цркве…

Advertisements