Вести, вести, вести!
Људи прождиру буку и сензације
Умишљају вечни проток младости,
Да не би мислили на врисак душе
На одговорност мира
Испребијаног глупошћу и пировањем.
Свуда цика, вриска, дрека!
Свуда лавеж и ларма!
То је, кажу, радовање
У томе мудрост постојања!
А не виде своје бежање!
Јер, ниједна вест их неће нахранити
Ниједна песма помиловати осећања,
Увек ће остати једна сурова пустош
Једна немилост пустиње
Која ће постојано чекати
На смислено наводњавање,
Ако до тада, под вриштањем тона
Оберучке не дигну смрт на себе
У којој ће једино проучавање вести бити
Властито нестајање…

Advertisements