Свако од нас има неке своје дефекте. Мање – више. Притајене или изражене. Контролисане или сузбијене. Исконске подвојености које ни највећи велемајстори постојаности не превазилазе лако. Једноскучене перцепције о фиксираном добру или злу у човеку су депласиране, јер у поремећеном унутрашњем саобраћају човека добро често није добро као ни зло – зло. Сви мање – више пукнемо кад – тад. Неко често у притајености бића ласка најдубљим изливима неких острашћености. И није ту зло. Зло је када се прљајући ум и срце изгуби критеријум где је граница гађења. Јер чим се она пређе а гађења више нема – онда не само савест, оно мало добра у човеку, врлине, итд., него иконичност човечија губи могућност реанимације и очишћења будући да се губи лик који треба чистити истрајношћу у умоболестима пред којима не постоји више ништа страшно. Надасве, јер не постоји гађење као сигнална лампица у човеку која му показује докле сме и може ићи. Иначе, чишћење није до човека, јер би се Бог тако маргинализовао, али нека дисциплина треба да постоји.
Ето, ако би савест као нежна сестра имала старијег али строгог брата онда би то било гађење. Али, пазите, гађење не значи презир другога. Има и данас гадљивих али неправедних. Гаде се неки мале деце ако имају богиње. Тако са богињама одстрањују и љубав према деци. Или гадљивих на исту кашичицу за причешће, па тако одстрањују од себе и Христа. Или гадљивих на високу интонацију деце или самовољу одраслих. Треба читати између редова. Једно је глуп а друго бестидан човек мада су танке линије, јер глуп може бити безазлен, не мора увек бити покварен. Али најпре, треба читати своја осећања шта имају да нам кажу, јер често намерно грешимо и у читању и у тумачењу чак ако смо и свесни штете.
Ако би се можда тражио неки модус унутрашњег ишчитивања (које може бити одскочна даска за учитавање другог у своје биће) онда би то можда могла бити следећа поставка: У добру стојиш када имаш ружне мисли са којима се рвеш али за којима не желиш поћи, а у злу стојиш када имаш добре мисли са којима се такође бориш али којима не дајеш места у себи. Кидање у овом исконском дуализму остаје на оба фронта, али само једно има вредност да се лик човечији не би исповраћао. А ми смо увек у осцилацијама…
Парадоксално, зар не?

Advertisements