Позиција Цркве данас? Статична. Налик слици из Гетсиманског врта. Христос је будан а ученици спавају. Испаде да се само Он моли и да Он страда. Христос је овде синоним за позицију Цркве данас. Верници спавају. Црква се моли и страда са њеним Архиоснивачем али народ спава. Уморан. Дезоријентисан. У потпуности налик апостолима несвестан Христовог присуства и мисије. Надасве, незнања ко је Бог. Ко је Христос. У овом питању лежи спасење. И још више, одељен од своје припадности Цркви а да опет ни сама припадност није критеријум да су у њој сви будни. Јер нису. Спавају. Не моле се. Не интересује их пуно Онај којем служе. Ако служе. Ако верују. Ако уопште иду у цркву.
Христос у више наврата буди апостоле. Критикује. Слично се догађа са нама. Таман се мало причестимо и отрезнимо Његовим даривањем, одмах после заспимо. И као што Христа одводе пред ученицима, ми дозвољавамо да га исто тако одведу наше везаности за овај свет. Будимо се у фрагментима. Између сна и јаве. Од лепих снова до страшних кошмара. Од куће до Цркве и назад. Некад смо стварно будни а некад сањамо да смо будни. Ту се верски фанатизам најбоље препознаје.
Ипак, данашња поспаност није толико од умора (јер умор долази од ревности) колико од обамрлости живота. Верници се досађују. Као да смо докони. Живот јесте једна велика лутрија досаде у којој је сав добитак један велики шипак од празнине. Свет се досађује. Јер нема ко да држи стражу смисла осим Христа. Христос, дакле, још увек бди над нама. Литургијски, промисаоно, икономијски, свакодневно, интерактивно кроз узроке, последице и догађаје, како год да поставимо овај камен – нећемо променити његове многоуглове. И даље све на Њега пада. Он и даље страда. Не јер га страдање лимитира будући да је као Бог нестрадалан него из надлогичне љубави према човеку узима агонију на себе добровољно а да би нама терет олакшао. Он нас затиче да спавамо. У цркви исто тако. Нисмо са њим и када смо са њим. Поред њега смо али нисмо са њим. Ту је проблем. Бдити у овом случају значи волети. Критиковати властиту беживотност као и поспаност другог. Јер љубити значи бринути за другог. Значи пробудити га из неосетљивости колико год то некоме сметало. Христос бди очекујући страдање по себе а ми треба да бдимо очекујући његов долазак који ће бити изненада као лопов усред ноћи. И због тога не треба страховати него се напајати не би ли већ једном умукло свако зло под небом од постања до данас. Христос и сада бди над нама али нама није пуно стало до његове бриге. Инеретност и летаргија вуку главне конце.
Христос је у више наврата прекидао молитву са Оцем да би проверио јесу ли ученици будни. Шта ако и данас тако Христос чини проверавајући наше стадијуме и испитујући квалитет Цркве? Да Син прекида дијалог са Оцем ради људи? Ову посвећеност човечанству треба сагледавати. Јер ми не знамо ни данас о чему се све Тројица између саме себе размењује. Више пута их је будио али последњи пут им ништа није рекао него их је пустио да спавају до момента када их буди указивањем на издајника. Пазимо и ми да не заспимо на смрт јер ако Бог од нас одустане то ће бити наше прекидање са животом. Са свим оним што зовемо живот. А напослетку, тако ћемо издати сами себе…

Advertisements