А.А. и Ш.Ш. су били порно-глумци светске популарности. Данас имају још једно снимање у низу. Сада као у каквој подмуклој свечаности доручкују. Седе ћутке једно прекопута другог замишљени у своје залогаје који треба да направе пролаз до желуца који је увелико сит живота. Једу, мљацкају. Унапред маштају о паузи између две сцене. Нервирају једно друго потајним гестом, али покушавају да не мисле о томе. Већ седам дана једну сцену снимају. Ужасава их помисао да на увек исти начин морају да започињу кадар, и да на исти начин намештају положаје голи од главе до пете. Немају где окренути лице да не би у оног другог гледали. Нема ту срамоте. Они своју нагост не примећују, јер су толико срасли са својом обнаженошћу да је посматрају готово као мала деца сасвим безазлено. Ипак, срце, ако га има јер више нису сигурни у то, хтело би код обоје да је у том тренутку на потпуно другом месту. Залогаји, масни и хрскави од неукусних зачина се ређају, а они тумарају бесциљним погледима око себе посматрајући све те камермане, режисере, народ који се тиска и увек негде жури са фото-апаратима, јер су обоје потписали уговор за објаву нових слика који треба да освану у једном, народа гладног, часопису. Дакле, ту су и менаџери. Наравно, њих двоје раде за мале паре, па се теше већим износом који тек треба да добију када коначно заврше снимање филма. Знају они добро да ће највеће износе заправо покупити продуценти и они са којима они буду даље склапали уговоре. Покушавају да причају, али су сами свесни узалудности проговора – јер они немају о чему да причају, нити шта да кажу једно другоме. Зато се речи претварају у слична мумлања које датирају са сцене када је камера укључена. Заправо, обоје су мало збуњени зашто су сви око њих толико узбуђени. Нестварна им је сама помисао да они некоме као такви побуђују адреналин и тестестерон. Јер, када камера и тон почну да мотају своје клупко они су понајмање умом и срцем на сцени.

А.А. И Ш.Ш. су се срели једном као деца на игралишту надомак парка где су повремено долазила деца по повратку из школе. Они се сада тога не сећају јер преко 30. година нису видели једно друго све до недавног сусрета. Она је сада сувише отекла од силикона и хируршких захвата да би било каквим набором коже подсетила на то симпатично лице, а он је био сувише краткотрајан меморијом обзиром да се не сећа ни где је синоћ био, нити шта причао а камоли како он сам изгледа у огледалу због распојасаног живота. Био је то кратак сусрет али ипак – сусрет. Очи су им се среле током њених дечијих задиркивања са другарицама и његових доказивања у несташлуцима са дечацима. Он је за њу ухватио лептира а она је за њега убрала цвет. Нису смели једно другом да поклоне такве дарове јер су осећали велики стид. Стога су се држали потајног маштања и радовања што су се уопште усудили на такав покрет природе. Судбина их је веома префригано наместила да се сретну у једном мртвом чвору, али деце сада у њима више није било.

Доручак још траје. Тек је почетак дана. А.А. је тако лепо спавала у новој згужваној посетељи. Обрадовала се продору сунчевих зрака у њен апартман да јој дојучерашња анимална уздисања делују нестварно. Као да није реч о њој. Све те штикле и маскараде! Све те несрећне пенетрације и извештачена хуктања! Она заиста не може да поверује у свој лик на филмској траци. Када год гледа снимак, шта ће режисер да сачува а шта да избаци од снимљеног, а увек нешто мора да се понови, мисли да је реч о некоме другом. И ето, само што се истуширала, нашминкала, не може ни у залогају да ужива јер снимање тек предстоји. Машта о неком одмору већ годинама али јој увек други искроји планове за које је уопште не пита, нити консултује. Јутрос, док је пила прву кафу, а увек попије три заредом, покушала је да призове сећања. Она је млада. Бар јој се тако чинило. Иако се ближила 40-тој години постојања рапидном брзином. Ипак, живот јој није причао бајке. Мајка ју је избацила из дома када је њена ћерка оптужила очуха за силовање. Тада је имала само 15. година. Мајка јој није веровала, јер је реално није ни волела. Није ништа знала. Немајући где брзо је почела да ради на улици. Тако је почело. Тако је изгубила невиност душе јер јој је невиност тела пре тога одузео неко други. Плакала је. Очајавала. Призивала Бога. Узалуд. Али, била је још млада. Није ни школу завршила. И све што је знала брзо је улица прогутала са својим искуством. Никога на улици није занимала њена животна прича. Требало је те ударце издржати. Имала је макроа. Обећавао јој је заштиту а заузврат је навукао на дрогу да би је некако могао поседовати. Као и свако живо биће њој је тада требао неко ко ће јој пружити сигурност. За боље није знала. Није имала искуство по којем би заправо било шта знала. Добро и зло су ту седели на једној столици, у њеном срцу, а она је била већ са 20. година болно равнодушна према једном и другом. Главна улога у једном филму ју је унапредила код неког мултимилионера који је у својим приватним вилама често правио оргије за елитне пријатеље. Ту је доживела таква понижења да је после само једне вечери озбиљно размишљала да себи одузме живот. Ипак, затворила је очи. Као што и данас ради када год мора да прође кроз неке неугодности.

Ш.Ш. је био један од оних средовечних мушакараца који се никада није довољно испилио да изађе из своје љуске. Њему је било свеједно да ли ће живети још 50. година или само 1. дан. Никада није упознао своје родитеље. Подизала га је родбина као пса. Тако су га третирали, тако су га хранили, тако су га везивали. Као лепог и расног пса у једном кавезу који никада није упознао ни двориште а камоли већи простор јазбине. Имао је чисто срце али га је губио често пред налетима насиља у фамилији. Био је пас који никада није упознао миловање. Зато се као млад момак истетовирао на грудима са натписом: “Фамилија долази на последње место!” не би ли како нашао мотив да не одустане од себе. Ни он није знао шта су то бајке. Живот га је дресирао да мора да ради ако хоће да преживи. И радио је. Неки људи, махом странци, су га мотивисали да треба и да учи, и он је својим послом, као физички радник, плаћао своје школовање. Али, брзо је копнио. Брзо постајао малодушан. Брзо би банкротирао. Увек му је нешто недостајало. Увек су разочарења долазила првим летом. Често су га тукли, крали, одузимали поштовање. Желео је пријатеља. Био је сам. Није умео боље да се брани и сналази. Проклињао је Бога често. Требао му је неко ко може иза њега да стане. Неко да му да шансу да га прихвати такав какав јесте. Да га подржи. Али, није имао човека. Није било никога. Самоћа га је убијала а незнање да савлада одређене ситуације га је докрајчивало. Празнина је била највећи пакао. Наравно, покушао је да се убије. Једном умало у томе није успео. Попио је киселину желећи да уништи све у себи што на сећање и живот личи. Али су га спасили у последњи час. А он је и то спасавање проклињао јер није постојао разлог ни смисао због чега би остајао у животу. Онда је упознао неке нове људе. Бизнисмене. Обећавали су му напредак. Коначно је имао некога. Некога ко ће да га воли и пружи уточиште. Све што је сањао као пас који је послушно махао репом. Све док му нису открили једног дана да је његово тело скупо плаћено и да он сада више не припада себи. Од тада он је умро. Није више молио за смрт. Он је већ био мртав. И пошто никада није осетио укус љубави, постао је један од најбруталнијих глумаца у порно-индустрији. Ту се осетио важним. Ту је могао да дође до изражаја са својим талентом. Али због свих тих снимања, а имао је већ 10. година искуства, све је теже постизао ерекцију јер није више постојало ништа што би га могло узбудити. Он је одвећ постао животиња којој се у арени бацају људи. А док је животиња још и гладна, код њега никакве глади више није постојало. Зато је свако снимање посматрао као властито силовање а не као могућност да он некога силује иако су га напаљени гледаоци држали за овог другог. Он је остао неизлечиво болестан од најгорег пакла – равнодушности.

У једном тренутку, док су залогаји тражили завршни курс обедовања, А.А. И Ш. Ш. сретоше погледе. Као да су на блиц ухватили сјај у очима оном другом. Као да су узајамно прочитали мисли и осећања. Јер су обоје знали да они ту, на том лажном сету безглуме и скупу воајера који се крадомице хватају за препоне и броје потенцијалну рачуницу са њиховим лажним именима, уопште не требају да буду. Тај поглед је трајао неколико секунди али је обома много рекао. Као да се време зауставило. Јер су препознали своје детињство када су дечија срца живела далеко од ове безнадежности. Јер су препознали лице оног другог из парка када су били тако невини и крхки са још неисписаним животним шамарима. И они се напунише неке изненадне утехе која се појавила сасвим неочекивано. Као да су се из сна и коме тргли, апсурдно збуњени ко су до малопре били. Могли су да виде душу једно другоме. Као да им се Сам Бог директно обратио. И тај усхит их је толико узнемирио да су поскочили истовремено са својих места. Као да се сва савест овога света сручила наједном у њихово месо. Тај сусрет сада и то сећање на њега после три деценије мора бити судбина. Знак. Знак да се нешто мора променити. Да више не може овако. Он је побацао све са стола и отерао све присутне у материну, а она је почела да вришти и показује средњи прст свакоме, па и оном човеку из обезбеђења који ју је пре три године силовао на једној забави када њеним хистеријама нико није веровао. Сви су били затечени. Покушали су да их смире, обуздају, подигну улог у коцкању ових драгоцених тела на тржишту, али њих двоје, сад већ држећи се за руке попут новозаљубљених, нису поклонили никоме грам пажње. Он је био увек наоружан па нико није инсистирао на опирању. Доста им је било свега! Смучило им се свако понижавање. Никада они нису хтели да изложе своје тело за болесне погледе радозналих. Хтели су породицу, сигуран посао, исто што и сав нормалан свет. Да, то су хтели! Да, то ће одмах да ураде! Баш њих двоје! Одмах и сада! Он ће одмах потражити посао а она ће одмах заказати венчање. И чим су изашли на улицу, облачећи се као у каквом делиријуму јер су били полуодевени, он је поцепао први оглас са бандере и окренувши телефон одмах добио посао. Невероватно да се то одмах догодило! Био је то прст Божији! Почели су да се смеју и плачу истовремено шокирани попут новорођенчеда које је тек изашло из своје постељице и пресекло пупчану врпцу са старим светом. Потом су отишли до прве Цркве да закажу венчање. Тамо су нашли свештеника. Свештеник је био поодмаклих година, благог лица и слушао је њихово надметање у речима. Цела та динамична и метежна фама је трајала скоро пола сата, можда и сат или више, а свештеник је само ћутао. Лице му се мењало. Личило је помало на визију коју су обоје за време сусрета погледима имали. Сада се све комешало. И парк, и детињство, и несрећни развоји радње, и порнографија, и узалудна превијања рана од ране неживота, све. И када су завршили своје саопштење, видно узрујани због свега, због бесмисла којим су живели, због просутог живота који су годинама пред камерама остављали, задихани и неуротични, чекали су на проговор свештеника. Чекали су на његову реч као на задњи суд. На реч која ће спрати све учињено и која ће огласити нови почетак постојања. А свештеник, погладивши браду и скупивши мисли на окупу, страшно потресен због изнетих речи, јер је мислио да су дошли да закажу венчање а они су му даривали једну веома тешку и срцепарајућу исповест, отворио је своја уста полако и смирено рекао: “Насмејте се, дечице, почиње снимање!”.

Обоје су затворили очи…
Доручак је још трајао…
Лептир је згажен а цвет – увенуо…

Advertisements