Било једном неко дете
Изобилно љубављу
Које је решило свет да испита
Глумећи јуродивог.
Једнога дана нестао је без трага
Пустио је косу, браду и нокте
Метнуо на себе старе крпе
И потражио тргове.
Онда је почео да проси
Од јутра до мрака гледајући земљу
А све што би добио
Пола је давао зверима
А пола тајно пријатељима на рачун.
После три године
Устао је са земље и отресао прашину
Вратио се дому
Обрио, окупао и посекао нокте
И вратио старој слави нову одећу.
Потом је почео да тражи
Сваког пролазника који му је уделио
А чија лица је добро запамтио
И када се представио
Ко је, каквог порекла и згодом дошао
Нико га није препознао
Јер су га се сви постидели
Знајући за његову уплату
Коју му нису могли вратити.

Advertisements