• Зашто је Бог створио цео универзум ако само на Земљи има живота?

Да ли то значи да је Земља обезвређена тиме што је мала у поређењу са универзумом? Или се драматичност лепоте показује управо у томе што је најлепша у најтананијим детаљима неухватљивим лако чак и за људски поглед? По учењу Цркве постоји живот ван Земље у којем живе Анђели о чијим становницима не можемо пуно рећи. Нема живота само на Земљи јер је реално Земља престоница смрти. Све што се роди мора да нестане. Универзум ту није ни у шта бољем положају јер су и звезде смртне. То је оно чувено да неке звезде које видимо заправо више немају објективно постојање него до наше Земље долази путовање светлости коју је та звезда еманирала. Када говоримо о животу, хтели то или не, морамо да се оријентишемо према Животу који не трпи пропадање. Окрени, обрни, Бог се мора увући у ту причу као Онај Који превазилази земљину и космичку сферу. Свакако, треба пратити научна достигнућа, јер питање је времена у ком смеру ће се човечанство кретати када се почну насељавати друге планете и колико ће то направити могућу пометњу међу народима ако дође до сценарија да ће неке дестинације бити доступне само богатима а мрвице ће падати са других планета сиромашнима на Земљи. Али, не треба искључити ни мисију Цркве на другим планетама, тако да се не мора сваки прогрес посматрати нужно диоптријом песимизма.

  • Зашто Бог не исцели болесне који се редовно причешћују и верују?

Ово питање је болног карактера за оне који носе неко страдање или страдање својих најмилијих. Све је у игри. Нема аутоматизма. Класични приступ у неком одговарању  је да нема магизма и да Бог не функционише као машина. Негде се умеша а негде не, негде исцели а негде не, негде се прикаже присутан а негде не, негде људи немају вере а негде им прелива а да опет ни то није мерило, итд. Све то показује да је Бог слободна Личност и да само Он зна шта је за нас најбоље. Чињеница је да је у Христово време, док је ходао Земљом (а не смемо занемарити да Његов ход није престао), да је чинио велика чуда. Али, не заборавимо да је то био почетак Христове мисије. Морао је да почне радикално. После, када је мисија извршена, када је показао дела Васкрсења и Вазнесења, и када се Црква тек основала у дан Педесетнице, очигледно мења концепт на који начин ће деловати међу онима који верују у Име Његово. Ако се крећемо аскетском логиком неких, који су радили на својој светости, видећемо да нико од њих није молио од Бога да га чаша страдања мимоиђе. Мислили су апостолском главом надајући се да ће бар кроз неко страдање учинити неки мали подвиг који би могли принети Богу као скромни принос жртве. Зато је данашње време неко кукавно стање, јер сви рачунају на брзи добитак и лако обештећење на најмању неправду чиме се аспекат пожртвованости или трпљења гура у страну мислећи да је врлина бусати се кочоперно за сваку ситницу.

  • Како неко зна да је неко светац?

Светац сам себе не сведочи. Нити му треба сведочење од људи. Бог за њега сведочи али ради његовог смирења Бог од њега крије знање о властитој светости. Дакле, светац нити држи себе за свеца, нити зна да је светац. Типично очитавање полази од нетрулежних моштију, итд., али то није једини критеријум светости. Поражавајуће је да људи ни у 21. веку не могу да поверују да су сами позвани да буду свети, да се усавршавају у Христу, да се Њиме причешћују и освећују, него ту могућност под тепих гурају а траже неке „супериорне и изабране“ (који ће да мисле и раде уместо њих) не видећи свој дар Духа Светога.

  • Ако су мушкарци и жене равноправни пред Богом, зашто жене не смеју у олтар?

Зато што преовладава мушки шовинизам на уштрб еклисиологије. Ту је, наравно, и проблем менталитета. За балканску душу је поражавајуће да жена може и ту да служи Богу на истоветан начин као мушкарац. А мушкарац потхрањује своју сујету да жена може владати целим светом али да је једино не може да буде свештеник. Непотребан ривалитет. Реално, не постоји ниједно теолошко оправдање зашто жена не би могла да буде свештеник а не само да уђе у олтар будући да је свака служба – служба, а видимо да жене многа задужења истоветно могу радити као и мушкарци. Неки аутори, попут Шмемана и владике Саве Јањића, покушали су да оправдају мушки принцип зато што је Бог дошао у мушком телу. Да је дошао и у женском телу то не би умањило Његов однос који има са Оцем и Духом Светим. Поражавајуће је шта су неки свети оци писали о женама. Ипак, није сваком дато да се бави овим питањем, а због злурадо саблажњивих на светогрђе (јер испада да је жена зло самим тим што је створена а створена је од истог Творца тако да светогрђа не може бити) – одложићемо ово питање.

  • Бог је рекао да не убијамо. Зашто су онда постојали верски ратови?

Верски ратови се и данас воде широм света. Макар под изговором. То вам је као она наша пренаглашена прича о Косовском Боју. Испаде да се своја отаџбина не може волети без позивања на Косово. Наравно, не подржавам отцепљење, то је друга прича. Није ту проблем мит (који није исто што и лаж) како сматрају аутори попут поштованих оца Дарка Ђога или владике Атанасија Јевтића. Проблем је што се тражи теолошко оправдање рата. Јер је главна иронија у томе што не постоје праведни ратови којем год Царству се определили. Благоје Пантелић је понудио занимљива гледишта у једном свом раду „Јеванђеље и (не)насиље: (Не)оправданост рата“, али је нажалост прошао такорећи незапажено. Заборавља се да светост нема ништа са потезањем оружија, а да скандал буде већи – ни са борбом за територију. Зато се хришћани између осталог називају странствујућим јер њихова Домовина није од овога света.

  • Да ли је Јуда поштовао Исуса?

Да, док је рачунао на свој добитак. Шалим се. Јудина позиција је више него специфична. Свако од нас је могао бити тај Јуда тако да се не бих залетао са стандардном негативном селекцијом када је он у питању. Лако је нама из ове перспективе да сагледавамо где је ко машио од апостола, али док радња траје не види се ништа. Тако је и са нама. Ми Христа издајемо сваки дан а Јуда је само једном, ако ћемо да се играмо примитивне математике. Аутори попут др Зорана Јелисавчића заговарају приступ да није посреди Јудина похлепа за фамозних 30 сребрњака, него да је хтео да “убрза” развој радње мислећи да је Христос дошао као политички месија. Разочаран у Христов политички план и програм, који нема додира са његовим очекивањима, он полази на ову издају. Али, пазите, није успео да се убије. Пише у Јеванђељу да је конопац пукао и да се утроба просула. По неким ауторима, Јуда је преживео у неком селу у великим боловима и смраду. Не можемо знати о чему је он мислио до смрти. Зато ни његово кајање не можемо искључити из опционалности. Његов пример је више опомена јер је као апостол чинио чуда и живео са Христом. Што ће рећи да га апостолат који је већи од епископског није могао спасити од погрешивости.

  • Зашто је Бог оставио људе на Земљи?

Није их оставио, али можемо да кажемо да се преселио. Није исто. Ти не мењаш однос према ономе кога волиш на којој год дестинацији да живиш. Христов локалитет је стациониран унутар односа који има са Оцем и Духом. Након Вазнесења он се враћа на престо који је имао пре оваплоћења и пре стварања света. Али нас не оставља на цедилу, јер нам је послао Духа Светога којег Он назива Утешитељем. Црква о том искуству сведочи преко 2000 година неуморно. А чему утеха ако је Он извршио спасење? Јер се не спасавамо неким гласањем за Његов план и програм него страдајући сваки дан. Неко од теолога ће мудро рећи: „Син још није предао Оцу Царство!“.

  • Зашто људи греше?

Зато што не знају за више и боље него се држе онога што је ниже и горе. Сигурност увек тражи један исти шаблон. Човек је беспомоћан када нема сигурност у контроли. Све ми се више чини да се сви ми плашимо да нам буде боље. Као да постоји неки страх да је више него могуће да будемо здрави духовно.

  • Зашто се људи боље осећају у Цркви?

Све зависи шта неко подразумева под тим осећајем. Има ту, наравно, и психологизације у доживљају простора. Има и пијетизма. Има патетике. Има превеликих и магијских очекивања од уласка у простор у чијим порама Бог дише. Владика Григорије је лепо писао о доживљају црквеног простора као уласку у слободу. Ту не видимо неку менталну скученост већ препознавање Духа, искуство језика Педесетнице чија Тајна не престаје да делује. Има свештеника и народа који једва да осећају то искуство јер им је други препрека, или, јер им други не дозвољава својим понашањем да се заједно упусте у сусрет који Бог устројава. Ту је једна страна увек делимично оштећена иако има потврду Духа у свом телу. А има и таквих свештеника и народа који не осећају ништа, или још горе, иако осећају доживљај Сусрета са Другим ипак истрајавају да своје обличје не измене никако. Њихова меланхолична превртљивост и непостојаност долази од фокуса на себе док се Бог узима само као таоц таквог псеудосведочења.

  • Како би свет изгледао када би сви људи били поштени и праведни?

Не бих сада да се играм хипотетичких судова, нити утопије. Скоро сам срео једног занимљивог човека. Нисмо дошли до тачке вере, али смо се у свему осталом сусрели. Проблем његове типологије лежи у томе што он сматра да не може ништа да промени у свету. А то је већ зло. Јер, он има таленат и стручност, али немајући Христа за којег би се трајно везао, убија у себи могућност да управо својим примером учини овај свет бољим. Нема другог пута.

  • Која је најдужа молитва?

Није битна запремина, ни велика, ни мала. Битно је да је молитва лична. Да се не гледа жуљевито и грчевито на време трајања. Када некога волиш не мериш време које проводиш са њим. Зато имам проблема и са употребом бројаница. Писао сам о томе. Бројати молитве може само неко ко мери своје време са Богом. Неко ће покушати да оправда бројаницу проблемом концентрације. Шипак. Када волиш – пажња је понајмање осута на секундарно место.

  • Шта представља мантија и колико је новац данас у првом кадру?

Мантија треба да буде израз службе а не неке власти. Зато је клерикализам толико хаоса направио. Шмеман је лепо писао о томе. Већ сам говорио о пореклу новца у храму и тзв. “светом порезу” који датира још од Мојсија. Не знам више шта да кажем на ту тему. Људи ће увек бити незадовољни а мантија ће увек тражити више. Можда не би било згорег у некој будућности размишљати о апостолском примеру који је служио Богу и људима као апостол али се приватно бавио производњом шатора да му не би ко пребацивао да га други издржава. Из таквог (утопијског?) угла, колико год се многи љутили на ово, мислим да би се тек у овој тачки видело ко заиста љуби храм и Бога – када би се сваки свештеник почео издржавати од својих руку независно од своје мантије и привилегија која она носи. Пазите, и данас имате у неким сеоским забитима свештенике који не могу да скупе 2% становништва да дођу на Литургију. Пошто немају разумевања од својих надређених, они су принуђени да се баве пољопривредом или неким другим занимањем.

  • Да ли постоје бесмртни људи?

“Ми смо оно што ћемо бити!”

  • Колико се редовно треба причешћивати?

Када се двоје воле они не постављају ни ултиматум ни правило. Љубав не живи од предуслова него је безусловна. Свако треба да преиспитује себе, али никада преиспитивање не треба да буде претежније од љубави према Ономе Ко је заволео Први. Где нема љубави већ маскараде од љубави – остаје само шупљи однос и празна форма. Другим речима, ако бих преиначио ваше питање звучало би као да сте рекли: „Колико редовно треба дисати?“.

  • Зашто више нема светаца да стварају чуда?

Јер они чекају да светост у нама заживи своје стварање.

  • Како ће сви људи стати на планети када се Исус буде вратио и оживео мртве?

Да ли ће наша планета бити једино станиште? Или цео универзум? Или цело Царство? Не будимо малодушни по питању простора ако Сам Несместиви Бог Који све надилази може да се смести Цео и неокрњен у најмању душу.

  • Како ћемо знати да се Исус вратио?

Као што те нико неће учити шта је Сунце него ћеш његову топлоту и светлост сам познавати.

  • Да ли лоши људи иду у Рај?

Како године одмичу све ми је више јаснија она старачка мисао која је инсистирала на познању своје упрљаности. Ако полазимо од себе, ако смо поштени, увек ћемо видети своје девијације. Ми смо неизлечиво подвојени. Али се опет уздамо у Онога ко оперише од сваког дуализма и лицемерја не да ћемо ући у неки простор намењен праведницима, него да ћемо срести Онога за ким срце жуди као што Сам Бог за човеком жуди. Чежња је узајамна али човек увек самоцентрално полази од себе као да само он чезне и пати.

  • Зашто Бог прави неједнако животе?

Мислите различитост личности? Различитост је толико универзална да дефинитивно мора бити божанског порекла. Замислите само то сагледавање да од како је света и века никада вам нико није био налик, него је свако ко је рођен под сводом небеским имао универзално постојање. Само је то довољно за дивљење. Ако мислите на неки вид додељивања “судбине”, талената, итд. – било би сувише претенциозно да имам одговор на то питање. Јер, многи нису имали никакав избор, него су завршили свој живот и пре него што су га започели. Зато су неки свети оци ипак у праву када говоре да ће се наш живот показати тек у Будућности када наступи свеопште васкрсење. Нисмо још ни започели своју причу а камоли да смо наводно довршени.

  • Зашто се Бог назива Богом? Да ли Бог има Своје име?

Бог се открио као Отац, Син и Дух Свети. Пре Христа било је бледих наговештаја у старозаветној историји, али тек са Христом настаје револуција овог откровења. Ако се држимо апофатичке теологије, Бог превазилази чак и своје име па га не морамо називати ни Богом, али да бисмо изразили какво искуство Бог дели унутар Себе и какав однос има према свету – називамо га Богом. Типично полазиште за овакав став је у Мојсијевом питању: “Господе, ко си ти?” А Он му рече: “Ја сам Онај који Јесам”. Мојсија занима идентитет, а Бог не полази од имена и презимена. Дакле, овде не видимо име, већ исказ који указује на који начин Бог постоји. Зато рекосмо да је Његово постојање изнад имена.

  • Зашто је живот казна?

Живот је у оку посматрача. Живот је тежак и немилосрдан али је и дар. Немогуће је да је увек све црнило. Проблем је са нама што бележимо само мрачне садржаје док се оних светлих момената не опомињемо. Мислим да је и Достојевски лепо писао о томе. Негде ту кумује и наша зловоља да потхрањујемо своју патологију поновним набрајањем и оживљавањем својих и туђих пређених негативних искустава. И треба пазити, ако радимо на промени угла свог ума – такве ће и последице бити. А ту ће се показати да Тајна живота открива каквоћу која ће задржати свој укус не само сада, него и у будућемо веку када се више неће свирати продужеци као до сада.

 

 

 

Advertisements