Ко сумња у себе губи познање своје вредности. Једни се тако прецењују јер сматрају да више вреде па себи свакојака зла дозвољавају повређујући друге, а неки се тако потцењују јер сматрају да апсолутно ништа не вреде па себи свакојака зла допуштају повређујући само себе. То су они фамозни садомазохистички ментални склопови који се лако љуте као код првих или који лако одустају као код других. Ипак, треба додати, онај ко прецењује себе често потцењује друге а други који потцењују себе углавном превише цене прве. Није добро ни једно а ни друго. Прво је од гордости а друго од очајања. А човек је већи од такве јефтине поделе. Зато је почетак сваког зла у непознавању своје вредности. Познати своју вредност значи радити на себи и поштовати себе. Ту самољубља нема. Чак ће и психијатријска мисао рећи да самољубиви ретко воле себе. Када би свако гледао на себе као на дијамант који треба неговати и не давати олако крадљивцима врлина, онда би лако и луче Нествореног Сунца кроз њега просијале да засветле другима. А други би у том сјају можда имали могућност да спознају и своје вредности и своје дијаманте. Тако се рађа доброта а усред ње најлепши и најдрагоценији камен – Сам Христос Који неће дозволити ниједном сјају никакво пропадање.

Advertisements