Тешко је стварати неке објективне увиде, јер је сваки човек универзална стварност а чије нутрине ни сам Бог не сецира иако је најподобнији Хирург. Анализирати човека то значи већ напола га пресећи. Анализирати друштво или народ значи узети на себе максиму властитог разума као критеријум истине. Већ овде имамо проблем у старту, јер чему или коме год човек да приступа уноси део или целог себе као мерило. Зато су се разумни увек повлачили чак и када су нудили одличне увиде – јер су остављали увек могућност за другачије позиционирање.
Човек је динамичко биће и не да се фиксирати проценама, деобама, падовима, будући да увек остаје ризик да пред једним контекстуалним становиштем пресуди добру које у другом није затекао – на другом или чак парадоксално на истом контексту. Па ипак, неке поделе/увиђања/констатације или theorie се врше на основу одређених параметара који се не доводе у питање пред умишљеним „самостручњацима“ или многостручним по питању реалних компетенција. А требало би. Јер ни за највећег философа не постоји заштита од погрешивости чак и када му благодат помаже да се од исте изнова избавља.
Јефтина систематичност би могла овако изгледати: а) увек су ту они који су непомирљиво зли; б) они који су понижено добри; в) и они који префригано седе на две столице. То је та нека банална једначина. Нијансе између ове три типологије покушавају да нивелишу или рабистре разни умови придодајући обавезно и понеки свој пристрасни или чак идеолошки зачин који задире ако не у прошлост (на нивоу злопамћења) или будућност (на нивоу стратегије) а онда у приватност (на нивоу скенирања и осуде) свакако. Чисто да им не буде досадно (јер им јесте досадно), али се то мора обавезно „умотати“ у неко оправдање властитог линчовања под изговором брижности за нацију, за критику моралних девијација, за спасење вере, за милост према ближњем, за непраштање прошлости (фамозно бројање кланица), итд. На крају крајева, то брижно сецирање раде заправо они који пропуштају те нијансе пред банализацијом једносмерних сагледавања у којима се разум показује као скалпел који ради без анестезије. А ту се разлике између мучитеља из једног концентрационог логора и једног аналитичара готово бришу.
Вратимо се на једначину, али ћемо узети један пример: артемити се хране пљувањем СПЦ; нехришћани се хране пљувањем СПЦ; хришћани се хране пљувањем СПЦ. Где је проблем? У генерализацији. Јер се не могу сви ставити у исти кош. Први се хране злом јер им је зло у души. Друге „боли кичма“ за било шта што допире из СПЦ. Трећи се хране мрачном страном СПЦ јер морају да створе алиби како не би радили на себи. Али није истина да у све три типологије нема праведних и добрих. Има заблуделих, али нису сви непомирљиво зли. А ако све три типологије, са својим добрим и лошим странама, указују да нису сами у свом злу, него да један специфичан отровни дим долази од централног грејања патријаршије до њихових домова – онда се не може у име неке моралистике или еклисиологије бранити нечија светост која не рефлектује даровано и на конкретна дела. Благодат је бесплатна. Зато се очекује моралност од црквене јерархије као последица окушане стварности. И ни по коју цену се не сме прећуткивати да је сваки крштени човек носилац Духа а црквеним „елитним јединицама“ давати предност као да клерикализам већ није довољно зла направио.
Ако некоме вера зависи од нечијег аутомобила или плате и понашања свештеника – наравно да је таква вера обезвређена, али је лицемерно, подло и изопачено, бранити ауторитет, „возни парк“ и читаву хронологију бахатости и бестидности позивањем на нечију службу, јер и народ има своју службу Духа која премашује напоре владајућих инстанци па им не треба неки „просветитељ“ који ће у духу (не и у Духу) патријаршијског естаблишмента ограничавати, критиковати и контролисати нечије мишљење а да су се сами (пазимо на генерализације) – силе Божије одрекли. Или, сваког оног ко се не компромитује са заразним клеветничким „олигархијама“ при СПЦ стављати у исти кош са секташким или расколничким фракцијама – ретардирано је. Стављати у исти кош гонитеље вере ранијих година или векова са пар злих језичака у данашње време – неумесно је. Зашто? Јер не може се у исти кош стављати жртва прогоњених и убијаних са „повређеном“ репутацијом бестидног монопола неких. А тако се не брани вера, нација, љубав, породичне вредности, итд. него се брани своја сујета а ућуткава набројано док силовање смисла наставља да траје. Тако се одржава зло а настаје и још горе – светогрђе. Кокетирати са свесном злонамерношћу неких у име одбране наводне позиције Цркве и јерархијских вредности, не само да је неодговорно, него представља повлађивање да се сама Црква проституише за властиту мегаломанију. Да се Христос кретао таквом логиком – не би ни завршио на крсту него би постао нови првосвештеник који би са Кајафом и Пилатом бринуо једино о репутацији вере и нације којима никакав идеал Царства Небеског није потребан.

 

 

 

Advertisements