Једнако бледим као и првог дана
Када сам пронашао своје мало нестајање,
И убија ме свако везивање
За добре људе чији корак сам тек нашао,
Јер они морају да иду
Живе протераност а да их нико ништа
Не пита – да ли могу и смеју,
А ја опет остајем сам
После толиких изгубљених хиљада
Светих и добронамерних,
И у потпуности немоћан
Да их задржим једном трајно…

Advertisements