Углавном се иде логиком да нам је сваки онај непријатељ који нас је бар једном повредио. Али то није мерило јер не видимо време нечијег кајања. Постоји друга логика, далеко опаснија а која многима измиче, а то је да смо сасвим равнодушни ако имамо бруталне пријатеље. Бруталне не према нама него према другима. Рачунамо да нас то зло не дотиче јер су такви пријатељи добри према нама. Али управо овде лежи тајна зла. Не можеш бити добар са оним који није добар према другима. Јер управо у том не-односу према другима се може видети можда сва огољеност какав други заиста јесте тек у односу према неком трећем. И ако је он тако суров према другоме, које су гаранције да се једном неће окренути против тебе? Или, каква је то доброта посреди ако је према теби блага а према другом агресивна? На крају крајева, намеће се логично питање: каква је твоја доброта посреди ако си индиферентан на зло свог пријатеља а не смета ти када неко трећи од њега страда? Наша доброта, ако је уопште има, је увек на испиту у оваквим интеракцијама, и ако смо људи – немогуће је да нас не боли нимало оно што се посредством другог догађа неком трећем само зато што смо наводно заштићени привилегијом таквих пријатеља. Јер ако смо пасивни, такав бумеранг ће се неминовно једном обити о нашу главу…

Advertisements