Како ме само душа боли за све ове мале премале душе које се боре за живот обољевајући од разних страдања за које њихово тело ни душа није јако. Ко може помогне,  ко не може бар молитву принесе,  а ко ни то може бар да уздахне. 

Али и даље ми није јасно какви су то доктори,  какви лекови и захвати потребни да за све те интервенције родитељи морају апеле писати да би достигли износе који су тотално ван морала и ван памети. Срамота! Као да бол и страх нису довољни у тој неизвесности него се и цифра гомила са свим демонским неукусом похлепе. И на крају се све сведе на јефтин избор: ко има пара – преживи а ко нема – умре. Колико је то банално у својој неправедности и поражавајуће у својој нељудскости… 

Ако овде уопште постоји нека утеха,  онда би се она огледала у једној микроиконичности да унутар једне овакве нехумане поставке ствари,   усред језгра неправде и уцене,  ми који се декларишемо као хришћани треба да покажемо збрајање милости и предусретљивости за најслабије и најкрхкије чинећи на месту оваквог злочина изнутра – макар као могућност – исцељење или барем наговештај Васкрсења… 

… Трансфером,  молитвом или уздахом… 

Advertisements