У плотунима дисхармоније
гутали смо дрвене акорде,
живећи од гладовања рационалног
умишљали дрхтање младости,
посечени на месечеве ритуале
потурали бронзана тела,
и грицкали смо контрадикције
као чоколадне табле,
а смејали се другима
само зато што трпе дисање.
Онда је једног дана дошла ноћ
коју нико није очекивао
и која никада није отишла
и која се зарила у свачије теме…
„Заридало је свако племе…“
Све речи су постале продате
а све што хода – курве учаурене.
Више нико никога није познавао
нити је било питања између свести.
Сви су хтели такво мождано чешљање.
Пакао је дошао коначно
са вечним рукама у поцепаним џеповима
као шмекер али сасвим безазлено
и имао је изглед свих препирача
неуморних од објашњавања:
да су само они потребни
да су увек били у праву
да им нико пре њих није налик
да Дан није потребан
и да је тако било – одувек…

Advertisements