Гутам лицемерје као таблете
као фењерасте снопове
као поносне ветрове,
умишљам метеж и лајање
и барутане оловних војника,
и километарске гајтане
што се пале на крволочну струју.
Али опсаде нема…
Никога нема!
Нико да дигне нож, ни стегу
јер сви су задовољни
притајеном шизофренијом:
да морају ћутати
пред писмом своје калиграфије.
Сви су срећни јер је свакога
властита душа дотукла:
да не мрви под столом
да се не буни
да је све потаман
када је себичан мир нахрањен
и да ће свако бити стрељан
ако за нечим другим покаже –
мљацкање…

Advertisements