Где су границе Цркве? И колико теологија, самим тим народ, јерархија, оци, догматска мисао, итд., пренаглашавају апсолутизам храма, цркве, литургије док живе раскорак са стварношћу конкретног човека поред себе? Може ли се живети богослужбено без осећања конкретног света и потреба других? Јеванђељском линијом разматрања, осим Тајне Вечере, мало је упадљива литургијска манифестација свуда где се Христос креће управо због задржавања на конкретним људима са којима Христос улази у однос. Зато неки догматичари преводе место Цркве не само у смислу једне локације (нпр. Тајна Вечера), него свуда где Христос пролази и где дејствује. Што ће рећи да Христов вид богослужења није само једнодимензионалан (премда свакако есхатолошки) већ се обраћа конкретним људима, страдалницима, на свакоме месту.

Колико људи сусрећу једни друге управо због пренаглашености сабрања? Сабрање је „лајтмотив“ у теолошкој мисли који трпи разноразна тумачења од којих су ипак месијанске идеје најизраженије. Ипак, иако наслов текста побуђује на преиспитивање, главна суштина је: рушење идолопоклонства од саме литургије. Многи су већ говорили да не треба обожавати ни људе, ни свештенорадње, ни светитеље, ни обичаје, итд. осим самог Бога, али то већ отвара други проблем: може ли се идол створити од самог Бога литургијом самом? Може ако човек позиционира своју припадност у неком амишовском гету, неком изолованом клану где за друге спасења нема јер нису унутар граница Цркве. Зато се враћамо на почетак питања: ко је уопште утврдио где су границе Цркве ако се она служи за цео свет а не само за оне унутар Цркве? Овде је веома важно прозрети неки вид просекташке свести која злурадо дише за неку учаурену побожност, неку духовну ксенофобичност, која не трпи промене, али ни другог човека поред себе. Не заборавимо Дамаскинову мисао која је рекла да човек може чак и од Бога да створи идола. Сада смо већ на трезноопасном терену.

Могло би се више порадити на конкретизацији проблема. Мишљења сам да литургија није проблем, нити начин извођења „богослужбеног перформанса“ – по неком театралном моделу где други човек није човек већ само маска са одређеном улогом – већ устројство унутрашњег света који од литургије не види Бога. То је већ парадокс који треба да побуди на већу пажњу и разматрање. Дакле, могуће је бити застрањен чак и унутар Цркве јер ни Црква није гаранција спасења ако човек истрајава да задржи своје биће које не мари за узрастање у Христу. Не можеш Другога да користиш и тапшеш по рамену да би одржао и верификовао своје назадовање. Дискутабилно је, такође, рећи да је „Литургија један од начина сусрета са Богом.“. Може се рећи да је „пречица до Царства“ (В. Перишић) јер је она најдиректнији начин не само сусрета већ најпре сједињења са Богом. Између сусрета и сједињења велики су амбиси. Многи сусрећу једни друге али само где је велика љубав положена настаје сједињење. Отвара се други проблем а то је релатизовање Божијег присуства на литургији изговором, односно мењањем контекста, да је Он на неком другом месту: „Дух дише где хоће!“ (Јн.3,8). Овим се хоће маргинализовати црква као место богослужења а истаћи у први кадар дела човечија као претежнија.  Богу се не могу поставити границе, али то не значи да на Литургији Бог присутне игнорише. Пре се другачије може преокренути проблем јер неки у цркви на све периферно обраћају пажњу док им Суштина Педесетнице измиче. Заправо, прећуткује се Божија трансцендентност и иманентност уоквирена управо границама Цркве која обједињује обе стварности у једну, док човек и даље остаје шизофрено биће. Зато стално имамо тај проблем да премостимо (можда управо зато што нема одговора на питање где су границе Цркве, осим ако сам човек није та спона у којој се границе укрштају) – где почиње а где престаје деловање Духа Светога и Духа Литургијског?

Једномисленост Сабрања није интелектуалног набоја већ партиципирајућег јер сви учествују у Једној Истој Стварности Тројице. Зато учесници, односно, искуственици Божије благодати могу да показују раскорак у стварима разумним или теолошким. Једномисленост није исто што и једноумље партијског калибра – да сви мисле исто о некој ствари. Наравно, некоме је једномислије само изговор и повод да саботира универзалност другог границама које нису од Духа већ од сујете, власти и зле воље. Али то није само литургијски проблем. Проблем је што људи и ван литургије не дозвољавају ту различитост поткопавањем и дискредитовањем другачијег мишљења. Недавно је један мој пријатељ добро приметио: „Хипици су имали неку идеологију да се окупе и певају против рата певајући често бесмислене песме и дрогирајући се и не чинећи ништа да се свет заиста промени.“ У том светлу можемо се запитати: колико су литургијски људи постали хипици окупљањем по храмовима и појући против зла у свету и опијајући се благодаћу а не чинећи ништа да се свет заиста промени?

Бог није Литургија али Бог се пројављује унутар Литургије поистовећујући се са сабором одазваних на његов глас. Она се не може обоготворити јер Бог већ дејствује у њеним људским редовима, што ће рећи да је по природи свог устројства она сама боготворећа. Али, Литургија се може идолизовати ако се припадници Цркве стриктно затворе у њену реалност само да не приме било какво искуство које долази из света. Такав вид херметичке еклисиологије мора створити својеврсни аутизам и неосетљивост за живот другог и другачијег. Отуда сав тај конзерватизам који неприродно у савременом свету паразитира на руинама прошлости.  А таква теологија није од Бога, као што ни окушани одјеци Литургије не носе такве последице у свету. Литургија не може у неком хипизованом маниру да нас оперише од одговорности према себи и према другима, али се не сме стварати ни вештачки проблем да је сада тобоже литургија мањевредна од чина неког човека који за време трајања њене свештенорадње помаже некоме другом на другом крају града. Потребно је и једно и друго а да Бог -неограничен ни црквом ни човеком -једнако може бити присутан на обе равни постојања.

 

Advertisements