Закон се не може поштовати. Ниједан. Ни од државе, ни од Цркве. Сви би да постоји један јединствен закон пред којим ће свако да сноси једнаку одговорност. Нисмо ли у историји старозаветне Цркве са Декалогом већ имали тај виђен сценарио који данас рефлектујемо на друге нивое постојања подижући законе готово на пиједестал божанства по којем процењујемо своју или туђу праведност? Али не само што се тиме не добија на поретку и функционалности, како многи замишљају неки савршени систем добро уређене државе, него на крају свих крајева – закон не доводи до љубави. Отуда дефекти у систему који год систем да исплива као алтернатива. Било кад и било где.

Заправо, закон лимитира слободу и код оних који се држе закона да не погреше јер се показује да нису стабилни да љубе добро без закона него само у страху од закона. Јер пред било којим законом један мора пасти а други пред падом другог ликовати да би како потврдио своју правду. Ту правда није задовољена јер правда Божија иде до распећа за најгори слој људи под капом небеском. А то је у тоталном раскиду са било каквим обликом закона, и можемо са опрезом рећи: Божија Љубав која надилази закон је аутентична Божија Анархија. 

Проблем је у људима. Они желе закон. Желе да их страх од закона а тиме и страх од санкције подучава поретку, задацима и доброти. Али ту се унутрашњи инстикти не мењају. Христос је пре више од 2000 година изобличио све поштоваоце закона јер су се држали спољашње форме жртвујући унутрашње вредности. Још тада је показао да је могуће бити љубитељ закона а лицемер у души. Данас се ништа није променило. Данас је више закона него људи. Више прописа него смисла. Гуши се суштина. То је оно старо прежвакавање папирологије и формалистичих односа. Људи су уморни од закона али не могу без закона. Било којих закона. Тако остају незрели.

За онога ко уме да воли не постоји ниједан закон јер не мора нико да га учи како се ради неки посао, као што тамо где је љубав између два пријатеља положена закон није потребан да им извештачено намешта односе. Закон је за робове и за оне који су слаби у врлинама. За оне који раде на властитом уподобљавању – чак и када прекрше неки закон – ниједан пропис није мера већ Сам Христос. А без Христа нико не може видети своје лицемерје. Јер је управо придржавање за гелендер закона фарса аутентичне праведности или неке преподобне побожности. И због такве бетонаже, људи не видећи зло у себи желе законима да устројавају поредак овога света и још горе – да истим законима елеминишу друге. А нисмо ли у историји новозаветне Цркве видели у слици фарисеја и цариника где је једног одвело поуздање у законитости а другог у незаконитости јер се онај без закона пред Богом оправдао док се други нашао осуђен?

Која нам је, дакле, онда анархија потребна? Она која ће нас учити делима љубави која су већ испуњење одговорности и превазилажење закона а ту места за самовољу и антикајање нема. Отпор сваком систему који гуши људске потенцијале њиховом јефтином експлоатацијом и уништава људскост њеним понижавањем – побуна је са разлогом и у њој нема греха. Када би уместо капитализма и других козметичких побољшивача бљутаве стварности у први фокус избио положај човека као иконе Божије – ниједан закон не би био потребан. Јер би сваки човек од слободе чинио другоме оно што би себи чинио. Дотад, законе ће писати они који их први крше или они који њима манипулишу. Једни у циљу да свој монопол утврде а други у циљу да неког још више обезвреде. А човек? Човек ће остати негде на маргини огорчен изједајући се анархијом и прекршајем закона који нису од Бога већ од удављених идола…

Advertisements